Na žalost...

- '' Zamislite! Koliku rupu ima ona devojka na grudima!''
- '' Svi mi imamo rupu.'' - odvrati čovek
- '' Da,'' - rekoh. - '' U poslednje vreme srećem puno ljudi sa rupom. Prazni su i kada se ljube i kada se vole,kada su tužni. Kada ih boli. i kad se smeju. Vidim im obrise nezadovoljstva, sve te prazne osmehe...Ah! Koliko su nesrećni!''
- '' Zašto toliko obraćate pažnju na ljude oko vas? Stapate se sa inferiornošću, postaćete deo njih!'' '' Kako se vi osećate?
- '' Odlično. Samo imam tu moć da vidim rupu u ljudima.'' - rekoh sigurno.
- '' Možda i oni vide rupu u vama!''
- '' Možda.''
- '' Čovek, kada je u ambisu on ne vidi svoj karakter.''- uzvrati on.
- '' Baš tada ga vidi.'' - sasekoh ga pogledom. -'' Bitan je ugao gledanja.''
- '' Tesno im je u koži.'' - nasmeja se čovek.
- '' Kada ih zaboli, tek tada saznaju ko su! '' - rekoh.
- '' Na žalost.''
- '' U svom bolu čovek misli da je nedodirljiv.''
- '' Samo za sebe. Na žalost, devojko!''
- '' Duhovni mir i stabilnije sagledavanje života izbacuju zemlju iz usta. Usta su im puna zemlje! Sva ta lažna imena i pohvale. Svi ti lažni pogledi. Ta blistava vrtoglavica pomučenog uma, koji oni nazivaju  - blistavi um.''
- '' Koliko dugo se osećate tako? Neprilagođeno.''
- ''Oduvek.U početku sam mislila da ne postoji neka velika razlika i da treba poštovati tuđa mišljenja... A sada... Vidim toliko nedovršenosti.''
- '' Da. Razumem vas. Ja na žalost ne vidim. Slep sam . Ali, osećam sve to, sve te rupe o kojima mi pričate, urezane duboko u njihovim dušama, glavama, grudima... Rupe kojima su opsednuti....Prepuštanje im je obuzelo svaki deo tela...Predpostavke im jedu svaku misao....Prepuštanje im je obuzelo svaki deo tela...Predpostavke im jedu svaku misao...'''

Vesna Lačković