Još pamtim onaj dan

Još pamtim onaj dan
koji se besćutno izvlači i izvija,
kao svileni šal ispod kaputa,
što viri kao vrabac iz šipražja starog
i trza se na svaki šum.

Dan, koji si odneo sa sobom u vreći uspomena,
jednom slikom i velikim brošem od zlata.

Još mi taj dan miriše na snove
satkane od tvog lika, tvog osmeha i krika.

Još uvek tražim tu boju i miris,
što nestade u onom danu
pomalo čudnom i stranom.

Kada si govorio da je život čudo!

Kada si verovao, samo onda kada koračaš !
Nadao se da imaš tri srca...

Kada si govorio, koliko običan ne želiš biti !

Niti mrzovoljan, grub i sam.

Koliko si puta leteo iznad tuđih glava
dokazujući svoju slobodu

Na krilima mašte i snova gradio dan za sebe.
Kada si mi rekao;
-Dođi i leti sa mnom, vodim te na čarobno putovanje!

Još pamtim taj dan
i peglam mu svaki nabor,
želeći da ne izbledi u sećanju mom.

                                 Vesna Lačković