F. M. Dostojevski
Opreznost!... Bilo je to nesto sto me je gusilo, stezalo... Peglao sam ga kao nabor na kosulji...
Kazem vam da sam oprezan sa ljudima u danasnje vreme, niko mi ne zavidi, i kako bi! Pojam opreznosti je iscezao, izgubio svoj znacaj.
Drzao sam Stevana u ruci i cekao svoj red u posti. Ljudi su cutali,neki gledali u svoje papire. Zena za salterom me pozvala da pridjem, iza ledja sam cuo opasku:
- Poveo dete da ne bi cekao red.
Najezio sam se, tako nesto nisam mogao ni da zamislim. Stevan se vrpoljio i dirao hemijsku... Zena iza saltera je radila svoj posao sto je brze mogla. Stevan je poceo da izuva cipele, nisam mogao da ga sprecim.
Drzao sam torbu i kada sam se okrenuo, Stevan je vec bacio hemijsku na pod, drugom rukom zgrabio je reklamnni materijal sa saltera i papir je poleteo... Cinilo mi se kao da je od kristala... u momentu kao da sam bio okruzen ljudima na cijim glavama je stajala kruna, kao da sam doveden u kraljevstvo i cekam presudu...
Nasmesio sam se ljubazno gospodji iza stakla, docekala me ledenica. Pogled pun prekora.
- Stisajte to dete, pobogu!
Ljudi su poceli da pricaju izmedju sebe:
- Kako je samo razmazen!
- Boga mi, ima tri godine a vidi kako se ponasa...
- Strasno ova danasnja deca imaju sve, a sta smo mi imali. Bili smo gladni i bosi...
- A, trebaju mu batine, batina je iz raja izasla...
- Sta ce raditi sa deset godina...
U meni sustanje.... zamisljam da gazim po jesenjem liscu, Stevan uziva i zajedno se valjamo po njemu.
Ono za cim sam uvek zudeo je da uzviknem, da svima kazem - To je stvaran svet oko mene. - Uzeo sam Stevana i poljubio. Okrenuo sam se prema ljudima i rekao:
- Izvinite, ovo je najlepsi ukras mog zivota. Moj san. Moja nedorecenost. I ako ne zna da prica i ne moze da vas cuje, jer pati od autizma, on je moja nada za bolje sutra.
Zanemeli su. Sta je to u ljudima sto ih tera da zaneme? Da li se samo od bola zacuti ili je tudja nesreca opomena da pruzimo ruke?!
Vesna Lačkovic
Нема коментара:
Постави коментар