Cigansko srce

Gotovo uvek sam ih sretao, na stanici,u autobusu, u vozu,a imao sam i takvu srecu-nesrecu da su ziveli u mom kraju.

To su ljudi koji tacno znaju kako se uvuci pod kozu, onako znalacki i neobrazovano, u vecini slucajeva bezobrazno. Posmatrao sam ih svakodnevno, jer kao sto rekoh, ziveli su na domak moje zgrade. Ziveli su u kuci od pruca! Mislim da je zimi zvizdalo sa svih strana, ali se cinilo da nisu mnogo marili za to. Onako sklupcan u fotelji i zamotan do grla, ponovo sam razmisljao o toj maloj ciganki. Vidjao sam je preko dana kako sa bratom svira harmoniku i zamislite izgledala je srecno. Bila je to lepa ciganka, kruskastog lica, ali to se nije moglo primetiti na prvi pogled, jer je lice obicno bilo razvuceno u sirok osmeh

Svaki dan sam se vracao s posla, smrvljen informacijama i glavom punom napuderisanih faca koje su krasile moj dan, dan sacinjen od zurbe i glume od preterane ljubaznosti, a onda put kuci! I taj drazesan osmeh mlade ciganke budio je zelju u meni da je srecem svaki dan. Ona je predstavljala samo meni znanu amajliju. Cuo sam od ljudi da su cigani srecni ljudi, da im je zivot igra i smeh, da je nomadski zivot ono sto ih cini posebne, da za njih nema zime, da su ponekad bezskrupolozni i sebicni ne mareci za roditelje i bracu. Da je ciganska krv vrela i opasna.

Prolazili su meseci, moj zivot je tekao u istom toku, sve vise sam zeleo odmor ali ne i odlazak iz grada. Izlazeci na Bulevar, zapazio sam ciganku kako izlazi iz jednog dobrog kluba u koji sam i ja voleo izaci kad –kad, pitao sam se sta li je ona radila tamo? - Verovatno prosila, bio je moj zakljucak

Ali ne.!

Poceo sam se raspitivati i malo dublje zalaziti u analizu i srz njenog zivota. Saznao sam da je slusala roken rol, bila je veliki fan dobrog zvuka a preko dana je oblacila odelo i bila neko drugi , neko ko se borio sa svakodnevicom i glavom punom napuderisanih faca, neko ko se borio da zaradi za koru hleba.

Priznajem nista mi nije bilo jasno ali nekakav nemir mi nije davao mira. Osecao sam ogromno sazaljenje prema toj devojci koja mi nije izbijala iz glave, nista nije imalo smisla, taj nacin zivota se nije uklapao u povremeni odlazak u klub rokenrola.

Ja sam nastavio da sa svojim drugovima uvece izlazim, sarali smo beogradskim ulicama zedni zivota. Imali smo 23 godine i bili buntovni do dna..

Te noci, te noci sam progutao i svoj jezik i svoje telo i svoju dusu…

Te noci sam zeleo da me nema, da ne postojim…

Te noci sam video najveci uzas u svom zivotu…

Te noci smo otisli na koncert. Osecao sam nevidjenu srecu sto prisustvujem velikom koncertu. Dva sata sam se jezio od miline, u laktovima sam osecao nekakvo strujanje a u stomaku do sada ne dozivljeno lepetanje, kao da sam progutao orla koji nikako nije mogao zamahnuti krilima a onda nagli nalet knedle u grlo. Boze, mislio sam da cu svisnuti od srece! Misli u glavi su samo nestajale jedna za drugom. Želeo sam da taj trenutak traje vecno, mislio sam da su mi noge propale skroz dole negde ispod i da gazim po nekakvoj penusavoj masi, lagan kao pero mlatarao sam rukama praveci nekakve grimase, pokazivao sam ljudima kako se osecam u tom momentu koji sam zeleo da zaustavim da vecno traje. Moji drugovisu bili tu negde, ponekad sam kada bih otvorio oci video nekoga od njih u istom nestajanju nasih tela, koja su medjusobno razgovarala izmedju sebe, bez reci.

Naravno da je noc bila puna, zestoke vode koja nas je nosila na hiljadu strana i budila u nama hiljadu srca i hiljdu osecaja koji su se razlegali munjevitom brzinom. Zasli smo u tamnu ulicu kako bi presekli put a onda toliko bolan krik koji me prenuo iz pijanog bunila, blagi drhtaj neznanja i decakovo telo je vec lezalo na plocniku . U momentu nista mi nije bilo jasno sem surove istine da je ispred nas lezalo decakovo mrtvo telo. Pogledali smo se i svako je poceo bezati na razlicitu stranu. Nogama sam doticao zadnjicu praveci sto vece korake. Kada sam podosta odmakao stao sam i poceo povracati svu gorcinu koju sam osetio tog momenta, onako u mlazevima gusio sam se u cestim naletima, -To me sigurno bog kaznjavao za sva nedela, - razmisljao sam.

- Kako cu, sta cu? Nisam nista kriv ! Ne znam ni sta se desilo. Da li da kazem ocu? Ne, ne smem … O Boze, video sam mu lice, to nije moguce! Decak nije imao vise od 10 god. Nosio je cipele pet brojeva vece, sigurno su mu koraci bili teski i bucni... I kako se dokazalo kobni.

Za nepuna dva sata je svanulo. Cuo sam oca kako se sprema za posao. Pitao je majku da li ja radim danas, na sta mu je ona odgovorila pokretom glave. Mrzela je ujutro da prica, srce vrucu kafu i da pali cigaretu, a da jos nije ni progledala – kako bi ona rekla. Prezirala je to kod ljudi. Moji roditelji su ziveli po pravilima zivota; voleli smo se, imamo decu, radimo, spavamo, odlazimo na posao a onda noc a onda jutro… I opet na posao.
Zaboga!
Majka kao da je isuvise toga krila od oca, cesto je bila napeta i cutljiva, ponekad natecena a ponekad ispijena. Otac je nikada nije pitao da li ima neki problem ili se ja nikada nisam zadesio tu, bas tada. Majka mi je cesto krisom gurnula poneku stotku u dzep onako da otac ne vidi, ja bih je sa uzivanjem potrosio na neku dobru knjigu ili muziku. Voleo sam citati knjige sa tuznim krajem a onda bih danima lezao i plakao, zasto je sve tako moralo zavrsiti!

Ovog puta sam plakao ali ne zbog knjige, nego zbog jedne bolne istine. Nikad me niko nije pozvao niti pitao nesto vezano za onu kobnu noc, ne znam sta se desavalo, znam samo da nisam zeleo izlaziti jedno vreme. Svaki dan sam sa terase posmatrao ciganku u svom domu, ciganku u crnom, bez drazesnog osmeha, kako je danima sedela sama i ocajavala za poginulim bratom , o kom se do pre samo nekoliko dana brinula. Pevala je tuzne pesme koje nisam razumeo, znam samo da mi se krv ledila od njenog ocajnog glasa, da su mi noge podrhtavale a srce lupalo u kosulji, znate ono kad ne mozete vise izdrzati i morate pustiti te suze da izresetaju vase lice, jer najveca je zalost za bratom . Razmisljao sam o tome, kako cu dalje ziveti sa tim saznanjem i sa tom senkom koja se tako zlurado nadvila nadamnom

Vesna Lačkovic