Svaki put kada donesem odluku, izgubim deo sebe, delić nekih boli s kojim se suočavam svakodnevno. Misli... Cepaju me kao jabuku na pola...
Promatrajući kroz prozor kako se vetar uvija i prkosno igra s tuđim glavama, u ogromnom vidokrugu,
vetar kao da nosi tuđe senke, pocepane ličnosti, strahove i dileme. Igra se sa nadama, o nečemu što nikada nije i neće postojati u tom mestu.. A misli, nemaju granice. Ni početak ni kraj. Rastrzane u glavama svaka od njih se bori da napravi promenu. Sebičan. Prost. Glupav i uvek znojav. Iskežen i nadmen. Prepotentno dobar. Pomalo svadljiv. Grub. Ruzan. I ohol.
Znak raspoznavanja misli skrojenih u glavama ljudi. Istih. Potpuno nemih.Suviše praznih. Pomalo tupih. Hrapavih ruku. Izgladnelih tela. Opeglane odeće. Beživotnog lica. Sumnjivih nada. Ohrabrujućih laži.Unutašnjeg nemira. Spoljašnje laži.Prepuni neznanja. Jeftinog poštenja.
Kao poslednji vapaj duše, postaju prihvaćeni. I važni. Potpuno isti.
Svakog trenutka imam priliku, da svoje misli oblikujem sama a ne one mene. Da živim u sobi i dišem slobodno između četiri zida. Da napravim misli ja, a ne one mene.
Vesna Lačković
Promatrajući kroz prozor kako se vetar uvija i prkosno igra s tuđim glavama, u ogromnom vidokrugu,
vetar kao da nosi tuđe senke, pocepane ličnosti, strahove i dileme. Igra se sa nadama, o nečemu što nikada nije i neće postojati u tom mestu.. A misli, nemaju granice. Ni početak ni kraj. Rastrzane u glavama svaka od njih se bori da napravi promenu. Sebičan. Prost. Glupav i uvek znojav. Iskežen i nadmen. Prepotentno dobar. Pomalo svadljiv. Grub. Ruzan. I ohol.
Znak raspoznavanja misli skrojenih u glavama ljudi. Istih. Potpuno nemih.Suviše praznih. Pomalo tupih. Hrapavih ruku. Izgladnelih tela. Opeglane odeće. Beživotnog lica. Sumnjivih nada. Ohrabrujućih laži.Unutašnjeg nemira. Spoljašnje laži.Prepuni neznanja. Jeftinog poštenja.
Kao poslednji vapaj duše, postaju prihvaćeni. I važni. Potpuno isti.
Vesna Lačković
Нема коментара:
Постави коментар