Slepe fleke

- Izvinite, koliko dugo stojite zagledani i zamišljeni. Satima plivate u svojim mislima. Izvinite što primećujem, stara sam jesam, i dosadna brbljiva baba. Ali, šta vas muči?
- Ništa, - rekoh kratko. Uživam u svežem danu. Volim miris jutra, rano ustajanje, da sedim i gledam kako se novi dan budi. Jutra donose novi dan a novi dan novu sreću, novi osmeh...
- Ah, kako sam glupa. Pomislila sam da ste užasno nesrećni. - reče stara žena i produži dalje.
                                                        *****
U zimsko predvečerje, šetao sam uz Dunav. Dugo. Vetar je parao lice i šibao uši. Priđe mi stariji ribar, umotan u ćebe, izvi se iz svoje kabine u kojoj je čekao zoru.
- Hej, gospodine, -  pozva me, - Kuda ste pošli , zaboga? Jel imate gde da spavate?
- Šetam. - rekoh kratko.
- Nije neko vreme za šetnju. - nastavi on - Vetar sa reke je hladan, a vi mi delujete... ostavljeno.
Ono što Dunav zna, to je da čuva tajnu.
- Kakvu tajnu? - upitah.
- Tu vašu tajnu koju krijete. To što ste zamišljeni i sami u kasno poslepodne prepušteni fijuku vetra
i teškom dubokom uzdahu.
- Ah, grešite. Upravo mi je žena javila divnu vest. Postao sam otac po treći put. Izašao sam na svež vazduh da od sreće vrisnem.
                                                     ******
Stajao sam ispred Doma Vojske i čekao Janka, koji je po običaju kasnio. Zima poče da mi grize obraze i butine. Cupkao sam i nesvesno počeo da mlataram rukama. Delovalo je kao da se branim od ose. Smejao sam se sebi. U prolazu mi čovek reče:
- Jadan, mora da je bolestan.
- Šta jadan. - dreknu drugi - neka se leči ako je bolestan.
- Ma dajte, ne budite bezdušni. Idite svojim putem. - reče jedna žena.

Jedna devojka mi dobaci osmeh preko ramena i tada shvatih  da svi pilje u mene.


                                                    Vesna Lačković