Čarobna zabluda

Postoje ljudi koji vam izvade srce i postoje ljudi koji vam ga vrate unutra.E.Dejvid


Jos jedan prozracan dan u perspektivi secanja. Zavaljen na sofi razmisljam o Tozi, mom psu. Dotrcao bi iz kuhinje i zauzimao polozaj ispod kreveta, vrebajuci moja stopala. Umoran,gledao sam zidove. Odlucio sam da ih obojim u zeleno. Zvono telefona mi prekida misli...
-Dobar dan,zovem iz osiguranja zivotne sredine....tu tu tu...
Prekidi stvarnosti...

Usamljenost je cucala kao guba na mom ramenu.

Navukao sam blede traperice i krenuo u setnju. Branka me cekala ispred doma JNA. Stajao sam pored nje i razmisljao: koliko puta sam zeleo da izvrsim samoubistvo, dok stojim pored nje i cutim! Nisam joj mogao pruziti ono sto joj je bilo potrebno, ono sto joj je nedostajalo. Nisam joj mogao pruziti ljubav,niti nadoknaditi izgubljeno. Jedino sto sam mogao, to je da budem tu,sada, ovog momenta, da cutim i da joj mirisem kosu. Hteo sam da odvojim boje od nijansi i stavim Branku u svoj svetionik. Hteo sam,ali nisam mogao.

Branka se provukla kroz tisinu, zatvorila oci i rekla:
- Volim te kao nikad do sada.
- Zasto mi to ranije nisi rekla? - upitah.
- Zasto!?
- Zato sto je bol, moja istina koja me budi.
- Ne nije to istina. To je carobna laz, zabluda. Mislis da je tvoja bol posebna. Ti si je izmislio,ta bol u stvari i ne postoji.
Otvori se. Placi. Prosvetli se. Postani voda.
Budi moja voda.

Vesna Lačkovic