Kao duha dva

Dolaziš i nestaješ
kao duh iz lampe.
Tvoje reči su kao prikaze.
Kršiš granje, pod prozorima mojim,
u proleće rano, kad zora se budi.

U svetu tajni, kao retuširane slike,

klanjamo se sećanju naših ranijih rana,

gladni i bosi, grešni i jadni...
Zašto se ranije nismo sreli...

Zatrpani pod teretom svojim.
čudio si se svakom mom hodu,
mom pogledu i mom bolu,
i pitao; Zašto ne nosim štikle?

Ja sam glumila duha, što hoda u svojoj mašti,
čuvala tebe i sebe za tebe.
U svakom izmišljenom ratu,
brojala poraze i šarala noći.

Ti i ja, krijemo neki strah
da kao duha dva, poklonimo dah.
T i ja trčimo u grad,
gladni i bosi,grešni jadni,
u grad gde nas vekovima
guši ljudski smrad.

                           Vesna Lačković