SA ONE STRANE TIŠINE - (odlomak iz romana koji je u fazi stvaranja)

Kao od mastila, stajala je jedna mrlja u mom životu. Tamna i velika, očeva reč kao tamni oblak, čuči mi iznad glave. Posle dvadeset godina sa svojom kćerkom Milenom, dolazim ponovo u očevu kući, u svoj zavičaj.

Malo mesto u centralnoj Srbiji odisalo je vlagom i dugom jesenjom kišom. Kiše su bile sinonim za područje ispod velike planine, koje se prostiralo odmah ispod velikih planina, gde je vetar fijukao i ponekad lomio stabla. Deo zemljišta u kojem smo živeli smo zvali“ Kišna senka“, još kao deca, jer nas je kiša zaobilazila često, baš očevu kuću, jer da bi je doneo, vetar je morao da prostruju preko planinskog venca. Ali, bilo je života...

Zaklinjali smo se da ćemo večito braniti biljke i štititi šume, da nećemo dati gradu da pojede prirodu. Svako od te dece je imao svoj san. Ja sam želela da pišem o prirodi, da maštarije pretvorim u dela, da pesmama opišem svu lepotu. Branila sam tezu “Mašta je važnija od znanja. Znanje je ograničeno. Mašta okružuje svet.”... Ali, otac je smatrao da je to gubljenje vremena.

„U životu se mora raditi“ govorio  je.“Bez muke nema nauke, ne žuri mnogo, ko je žurio taj se spotakao, sam o svoje noge. Od pisanja nemaš ništa. Prazna vreća, štrikanje paučine. Treba ti zanat, da budeš svoj čovek.“

I tako se moji snovi prosuše i rasuše po celoj planini. Suze mi se stopiše sa stalnim kišama i poprimiše ukus kišnice. Nebo mi postade malo, nekako tesno. Bez blagoslova nema života. Verovala sam da svet može postati bolji, verovala sam da ću ja postati bolja. Verovala sam da svi ljudi mogu postati bolji, samo im treba dati slobodu.

Tako sam se iskrala jedne noći dok je otac spavao. Bio je strog i kada spava. Otac je u kući bljuvao vatru ali o tome nije smelo da se priča, rodjacima i prijateljima. Čuvala se tajna i svi smo godinama živeli u savezu prećutkivanja. On je mogao sve da kaže, sve što želi...Samo on. Nisam uspela da se izborim i odbranim ...od svojih osećanja. Napustila sam kuću. Otišla sam u veliki grad, koji me primio raširenih ruku, otvorenih očiju i širokim osmesima i velikim gradskim ulicama. Gubila sam se u svakom dašku vetra, koji nije bio ni blizu onom mom, iz Kišne senke. Priroda je nestala kao da se boja sprala sa platna čuvenog slikara i ostavila šarenu površinu izmrljanu predjašnjim bojama i jedan veći okvir. Tako se u gradu izgubila planina, svaka ptica. Ali, i suza. Više nije mirisala na kišnicu . Mirisalo je jedno novo vreme koje je donosilo novi život. Preplavljenja novim osećanjima, polako sam zaboravljala na tamne mrlje mastila i duboke uzdahe, prepuštajući se novim momentima života.

Materinstvo me probudilo, rodjenje Milene označavalo je povratak moje potpune slobode, povratak u život i ponovno pisanje.  Naučila sam da je strpljenje koje sam trenirala godinama uz propratne motive strogoće, doprinelo tome da od sebe napravim ono o čemu sam maštala. Široki predeli I doline, teške sudbine, smrti dragih mi ljudi, načiniše da mi ruke same, počeše popunjavati prazan papir. Iz dana u dan sam oštrila mačeve I sablje, pretačući svakodnevnicu iz bižuterije u srebro I zlato.

Čvrsto sam verovala u svoje ideje, da mogu da promenim svet, da otvorim sve kaveze, da dam slobodu svima. Sloboda uma I duha, bila je moja opsesija. Počela sam se prepuštati mislima. Vreme je lečilo svaku ranu ali ne I zlo. Zlo se skrivalo u ljudima, čučalo negde u njima u najsitnijoj pukotini I brazgotini, na njihovoj, činilo se tesnoj koži. Šta je to što ih je stezalo? Svakodnevni život! Nisu ga znali pretočiti iz jedne posude u drugu, širu I veću. Ja sam svoj život, još kao dete, zamišljala kao bunar, iz kojeg sam stalno izvlačila vodu. Svaki put kada bi mi zatrebala, svaki put kada sam žedna bila, ja, moja porodica, prolaznik, usamljeni jahač… Moj bunar bio je pun. I, gle čuda! Došlo je vreme kada mi je bunar prvi put presušio, počeo gubiti svoja napajajuća svojstva, shvatih: - Treba ga očistiti! ...

                   Vesna Lačković