Insert iz života - Jedan od onih naših dana ...

Hodajući gradom, širokom ulicom Bulevara, stapam se sa gomilom studenata, koji stojeći i bodreći svog govornika, drže u rukama široke transparente; Hoćemo pravdu! U meni zvecka strah i uzbuđenje, ali nastavljam dalje. Bio je to jedan od onih dana, kada sam kolegama morala da objašnjavam, zašto ranije moram da izađem s posla... Sa malo reči i nekontrolisanih pokreta, uspevam da kroz osmeh i prividnu ljubaznost završim svoju misao. U meni kuva bes, pomešan očajem! Samo želim da istrčim i izgubim se u gomili ljudi, znojavih i napuderisanih. Neće me biti briga gde se uputila stara gospođa sa jarko crvenim usnama i visokim potpeticama u popodnevnoj špici, niti ću prevrtati očima tražeći mesto u autobusu gde me niko neće nagaziti... A ja ? Besomučno plačem u sebi i žurim ! Trčeći za starom "sedmicom" ka Lionu, ulazim u veliku zgradu vrtića... Malo dečije lici, skinu mi svaku misao ispletenu i raspletenu... širok osmeh i zagrljaj topliji od Sunca, učiniše moj korak lakšim.
Zajedno, držeći se za ruke uđosmo u rulju velikog svetlog grada. Kroz razređene zube dobih poziv;
- Mama, vodim te u avanturu !
U meni se istopi sav bes i očaj sakupljen u svakodnevnici ljudskog postojanja. Svaka bolna tema o lakoći postojanja i življenja u velikom gradu, poprimi dodir dečije ruke i dobi boju njegovih očiju. Stegoh mu ručice i zaplakah.
- Mama, da li ti ovi ljudi liče na dinosauruse?
Sklopih oči ne želeći da odgovorim.
Želela sam da ovaj trenutak pretvorim u večnost !

                   Vesna Lačković