...
Reči su za mene predstavljale oružje svih vremena. Najnovije svetsko dostignuće. Najopasniji model koji je imao višestruka svojstva, ubiti sve od reda! Ubistvo rečima bio je zločin koji je davao doživotnu kaznu.
Zamislite da ste osuđeni I zatočeni, bačeni u kavez. Uz vas su samo voda, hrana I hrpetina reči. Od svega ste pobegli I sakrili se, ali ne I od reči. Ne možete satreti to što je u vama. Nikada! Koliko god se trudili uspeti, njihov odjek čućete, negde dole duboko u vama. Reči su kao crvi, uvuku se u vas I počnu praviti čuda. Naprave tako da vam glava postane vazdušasta. Tu nema pomoći. Ni dugogodišnji treninzi strpljenja koje ste izvukli iz životne melodrame, ne mogu vas izbaviti iz krljušti I kandži jakih reči, koje se kao komadići stakla zare duboko u srce I osetite blagi drhtaj. Osetite se prevarenim I poraženim, želeći kao nikad do sada da pobedite strah. Tako sam se I ja nebrojeno puta koprcala.
Svaki put kada bi otac zaćutao ja sam nastavljala. Uvek kada sam ja ćutala on je pričao, I tako u vrtlogu života u začaranom krugu brige.
Sedela sam u maminoj sobi I udisala svež dah jeseni, čula sam Nikolu:
“Pazi, dete! Pocepala si čarapu I sva mirišeš na seno.”
“Šta je to seno, deda?” upita Milena.
“Suva trava. Uče li vas štogod u tom gradu. Zar ne učite iz knjiga!” ote se Nikoli.
“Ti mirišeš na starost, deda.” Reče Milena , Nikola se brecnu.
U meni kuva. Što li sam I dolazila?
“Deda, naučila sam engleski. Najbolja sam u svojoj grupi.” pohvali se Milena.
“Jes* Boga ti!”
“Da.” Nastavi ona. “Mama me naučila I nekim mudrostima, čita mi Ezopove basne o životinjama.”
“Šta se tu ima učiti! Životinje ne znaju pričati. Ljudi danas svašta izmišljaju. Nemaju druga posla.”
“Deda, ljudi su kao životinje. Potrebno im je vreme da se priviknu, da se pripitome!
Pojavih se na prozoru kao kakva opomena.
“Ručak.” Rekoh kratko I na nišanu držah Nikolu par minuta.
“Šteta što glava nema prozore.” promrmlja Nikola sebi u bradu.
“E, Nikola, dokazaću ti ja, ko kosi a ko vodu nosi.” rekoh dok sam zatvarala prozor, a majčin pogled me dočeka sa druge strane cevi.
Ručak proteče u miru, uz poneku doskočicu sa Milenom, koja je punila usta maminom pogačom I mastila prstiće sočnom piletinom. Ja sam jedva gutala, svaki zalogaj kao da me grizao. Izbrojah do pet I ustadoh od stola suznih očiju. Milena skoči: “Mama, pa ti plačeš?” “Ne, ne, mrva hleba mi upade u oči.” Slagah dete. “Sedi ti, sad će mama.”
Postoje okolnosti koje ljudima pružaju mogućnost da u njima prevagne tamna strana. U meni je prevagnuo bes pomešan sa ogromnom tugom. Pogledah u ogledalo:
– “Ko si ti? Progovori. Preseci više vratove I skini krljušti teške. Reci im da si izdala knjigu. Dokaži da si uspela sama bez ičije pomoći. Približi im svoj topli dah sreće I viči! Tvoju knjigu čita ceo grad, ti si žena iz Kišne senke. Šapni im koliko su ljudi koji te okružuju srećni zbog tebe. Reci im, Danice u ime Boga da su ti reči odzvonile, da još uvek mirišu na olovo!”
Gledam I vidim neku drugu Danicu. Uplakanu, sa ogromnim bremenom na glavi, drži svoj teret kao na vagi, ne da mu ni levo ni desno. Neka. Sabih u sebe ponovo sve. Svet vodjen duhovima, nastavi svoju misterioznu igru. Došle smo noseći u prtljagu uredno spakovan život, sa planom da ga prepakujemo u … Život bez plana. Neka. Može moja sujeta da čeka. Ako treba još dva veka. Osećala sam se kao ptica koja će večito da krešti.
Verovala sam u nemoguće svom snagom svoga bića, pored svih oluja I bura ipak sam imala strpljenje. Padala sam I podizala se svakog dana I svakog trena. Osamdeset četiri hiljade I četristo sekundi na dan, moja je glava padala I dizala se, igrajući se sa dahom vetra koji je raznosio mirise postojanosti svuda. Kad – kad sam bila mekša od pamuka I lomljivija od kristala, kad – kad sam se rasipala kao sitne perle a onda se ponovo radjala sa novim danom, I tako iznova. Želela sam prisustvo oca uvek kraj sebe I kad sam ljuta, nasmejana I tužna. Falio mi je u danima sreće da mi zapara dušu svojim glasom, da osetim da je uz mene. Bili smo kao nebo I zemlja, dan I noć, dobro I loše… isprepletani ljubavima I ponosno razdvojeni. Mimoilazili smo se izmedju ljubavi I ponosa I gubili u ovoj jedinoj igri, koja se zove život. Srca su nam se pretvorila u zaledjene stene I u svakom našem susretu netrpeljivost je cvilela kao pseto, izmedju nas.....
Vesna Lačković
Reči su za mene predstavljale oružje svih vremena. Najnovije svetsko dostignuće. Najopasniji model koji je imao višestruka svojstva, ubiti sve od reda! Ubistvo rečima bio je zločin koji je davao doživotnu kaznu.
Zamislite da ste osuđeni I zatočeni, bačeni u kavez. Uz vas su samo voda, hrana I hrpetina reči. Od svega ste pobegli I sakrili se, ali ne I od reči. Ne možete satreti to što je u vama. Nikada! Koliko god se trudili uspeti, njihov odjek čućete, negde dole duboko u vama. Reči su kao crvi, uvuku se u vas I počnu praviti čuda. Naprave tako da vam glava postane vazdušasta. Tu nema pomoći. Ni dugogodišnji treninzi strpljenja koje ste izvukli iz životne melodrame, ne mogu vas izbaviti iz krljušti I kandži jakih reči, koje se kao komadići stakla zare duboko u srce I osetite blagi drhtaj. Osetite se prevarenim I poraženim, želeći kao nikad do sada da pobedite strah. Tako sam se I ja nebrojeno puta koprcala.
Svaki put kada bi otac zaćutao ja sam nastavljala. Uvek kada sam ja ćutala on je pričao, I tako u vrtlogu života u začaranom krugu brige.
Sedela sam u maminoj sobi I udisala svež dah jeseni, čula sam Nikolu:
“Pazi, dete! Pocepala si čarapu I sva mirišeš na seno.”
“Šta je to seno, deda?” upita Milena.
“Suva trava. Uče li vas štogod u tom gradu. Zar ne učite iz knjiga!” ote se Nikoli.
“Ti mirišeš na starost, deda.” Reče Milena , Nikola se brecnu.
U meni kuva. Što li sam I dolazila?
“Deda, naučila sam engleski. Najbolja sam u svojoj grupi.” pohvali se Milena.
“Jes* Boga ti!”
“Da.” Nastavi ona. “Mama me naučila I nekim mudrostima, čita mi Ezopove basne o životinjama.”
“Šta se tu ima učiti! Životinje ne znaju pričati. Ljudi danas svašta izmišljaju. Nemaju druga posla.”
“Deda, ljudi su kao životinje. Potrebno im je vreme da se priviknu, da se pripitome!
Pojavih se na prozoru kao kakva opomena.
“Ručak.” Rekoh kratko I na nišanu držah Nikolu par minuta.
“Šteta što glava nema prozore.” promrmlja Nikola sebi u bradu.
“E, Nikola, dokazaću ti ja, ko kosi a ko vodu nosi.” rekoh dok sam zatvarala prozor, a majčin pogled me dočeka sa druge strane cevi.
Ručak proteče u miru, uz poneku doskočicu sa Milenom, koja je punila usta maminom pogačom I mastila prstiće sočnom piletinom. Ja sam jedva gutala, svaki zalogaj kao da me grizao. Izbrojah do pet I ustadoh od stola suznih očiju. Milena skoči: “Mama, pa ti plačeš?” “Ne, ne, mrva hleba mi upade u oči.” Slagah dete. “Sedi ti, sad će mama.”
Postoje okolnosti koje ljudima pružaju mogućnost da u njima prevagne tamna strana. U meni je prevagnuo bes pomešan sa ogromnom tugom. Pogledah u ogledalo:
– “Ko si ti? Progovori. Preseci više vratove I skini krljušti teške. Reci im da si izdala knjigu. Dokaži da si uspela sama bez ičije pomoći. Približi im svoj topli dah sreće I viči! Tvoju knjigu čita ceo grad, ti si žena iz Kišne senke. Šapni im koliko su ljudi koji te okružuju srećni zbog tebe. Reci im, Danice u ime Boga da su ti reči odzvonile, da još uvek mirišu na olovo!”
Gledam I vidim neku drugu Danicu. Uplakanu, sa ogromnim bremenom na glavi, drži svoj teret kao na vagi, ne da mu ni levo ni desno. Neka. Sabih u sebe ponovo sve. Svet vodjen duhovima, nastavi svoju misterioznu igru. Došle smo noseći u prtljagu uredno spakovan život, sa planom da ga prepakujemo u … Život bez plana. Neka. Može moja sujeta da čeka. Ako treba još dva veka. Osećala sam se kao ptica koja će večito da krešti.
Verovala sam u nemoguće svom snagom svoga bića, pored svih oluja I bura ipak sam imala strpljenje. Padala sam I podizala se svakog dana I svakog trena. Osamdeset četiri hiljade I četristo sekundi na dan, moja je glava padala I dizala se, igrajući se sa dahom vetra koji je raznosio mirise postojanosti svuda. Kad – kad sam bila mekša od pamuka I lomljivija od kristala, kad – kad sam se rasipala kao sitne perle a onda se ponovo radjala sa novim danom, I tako iznova. Želela sam prisustvo oca uvek kraj sebe I kad sam ljuta, nasmejana I tužna. Falio mi je u danima sreće da mi zapara dušu svojim glasom, da osetim da je uz mene. Bili smo kao nebo I zemlja, dan I noć, dobro I loše… isprepletani ljubavima I ponosno razdvojeni. Mimoilazili smo se izmedju ljubavi I ponosa I gubili u ovoj jedinoj igri, koja se zove život. Srca su nam se pretvorila u zaledjene stene I u svakom našem susretu netrpeljivost je cvilela kao pseto, izmedju nas.....
Нема коментара:
Постави коментар