Lice

Zaboraviš ponekad ko si!
Probudiš se u odelu žene,
potpuno strane i tuđe.
Zaplešeš sama na izmišljenoj sceni,
zamisliš ko si i ko možeš biti.

Potpuno potopljena u mastilu noći,
nazireš obrise svih svojih lica...

Jednog se plašiš.

Prvo lice ti raskrči put.
Drugo ga uništi i sruši!
Onda staneš i ćutiš.
Desetine odjeka čuče u tebi,
na ramenu i u glavi.

Prvo lice obasja put,
učini da tvoji uspesi svanu,
vrate ti osmeh i radost svu.
Nemo i u tišini, plaši se drugog!

Drugo lice drugačije stoji.
Ono ožiljke i rane ne broji,
ali ih čuva, duboko diše,
bez njega sama duša se njiše.

Drugo je jače,
i sve što dotakne uništi samo
po tome ga svi znamo.

Stalno ga prevrću, izvrću, nose,
kriju od sebe i drugih,
k'o tovar težak na plećima tvojim
oba su lica u vihoru kose.

                                   Vesna Lačković