Čudesna igra

Sve ono što je bilo, što će biti
i što jeste,
još uvek može da padne iz zenice moje.
Kada se teške suze skotrljaju niz lice moje.

Sva uzvišenost i niskost tvojih reči,
svaka zamka i sve brige svoje...
Sve puca na dvoje!

Kao u starom istrošenom orkestru,
kada žice zazveče u prazno,
kada svoj eho čuješ da tumara
kao muk večnosti,
koja spaja prošlo i buduće.
Kao glas neznanca...
Čujem, u čudesnoj igri svetlosti,
podiže maglu sa očiju tvojih,
vidim ti bore i suzu meku
kako se igraju životom tvojim.

                                    Vesna Lačković