Bio sam mnogo pitomiji i smireniji, nego inače. Roditelji su mislili da je to neka nova taktika, a u stvari bio sam u fazi transformacije svoje ličnosti. Do pre samo nekoliko meseci, nisam imao snage da pretrčim ni sto metara, a u sebi sam postavljao cilj, nalik maratonskoj trci. Razočarali su me u toj kući, u roditeljskom domu. U našim životima, godinama je išlo sve naopako. Sa jedne strane otac, sa druge strane moje misli, koje su se kretale neprestano u krug. Očeva tiranska obuzetost da saseče u korenu moje snove, bila je nepodnošljiva. Osećao sam ga kao šiljak koji se zario u moja stopala.
Trudio sam se da sačuvam prisebnost duha i budem što smireniji, jer sam osećao da će biti situacije koje neću moći prevladati. Pokušavao sam da izbegnem konflikte sa ocem. Reči su imale veliki značaj. Svoje ideje i talente čuvao sam samo za sebe.
Shvatao sam život kao neprekidnu promenu, kao žednu životinju, kao reku koja neprekidno teče. Trudio sam se da istrpim razne neprijatnosti i teškoće. Iz svih procesa i dešavanja izvačio sam lekciju i saznavao za novu životnu veštinu. Nadao sam se promenama. Uvak i uvek i sada! Želeo sam više širine, pružale su mi se mogućnosti koje sam želeo iskoristiti.
Moj otac je čvrsto branio svoje stavove i uprkos jakim argumentima kojima sam pokušavao da ganekako promenim, nisam uspevao.
"Takav sam i tu nema promene." pričao bi on. "Širokouman sam i bez granice."
"Plašite se da zakoračite i iskoračite. Vi jednostavno stojite u mestu, oče. Vi mislite, da je to život. A onda, kada vas neka životna situacija izbaci iz koloseka, vi se plašite. Umesto da napredujete vi uporno peglate iste nabore." rekoh mu smelo i odlučno.
Otac namesti naočare i poče da srče kafu. Uvak je to radio, živeo bučno ipo svom ukusu.
Majka je umrla, kasnog poslepodneva, posle kraće bolesti. Očajavao sam i lomio prste, plašio se svakog narednog dana. Majčina ljubav me grejala kao hiljadu sunaca. Ono što nijedan čovek ne može sakriti, jeste ljubav. U dugom i odlučnom pogledu, kakav je samo ona imala, neukrotiva kao srna. Majka je gazila kroz život ponosna. A, onda, Bog je uze sebi i odvede u svoje večno carstvo i ja ostadoh bez jednog krila.
Otac se ubrzo zatim oženio drugom ženom, koja nikada nije uspela da zauzme mamino mesto. Niti je mogla niti je smela. Dolazila je često noćima i pokrivala me, a ja sam krišom zatvarao oči i pravio se da spavam. Njene ruke nisu imale toplinu ni nežnost, bile su to tudje ruke. Ridao sam dugo noćima i kvasio jastuk. Zamišljao sam veliki beli krug na zidu i kako propadam kroz njega. Taj krug mi je izoštrio vidike, ojačao volju za životom. Često sam zamišljao kako prolazim kroz njega i na drugoj strani te svoje unutrašnjosti, šetam sa majkom. Učila me raznim ljudskim veštinama, govorila mi da je hrabrost ta koja prva otvara vrata straha, da je život jedna velika valovita reka.
"Ljudi znaju udesiti mnoge stvari ali reku nikada ne mogu okrenutu da teče u suprotnom smeru, niti je mogu zatvoriti. E, takav je i život. Neke stvari ne možeš nikada vratiti. Pusti ih, neka odu. Doći će druge. Život je izazov. Zato nije dobro da stojiš u mestu, čovek je rodjen da istražuje. Živi! Pronadji smisao svakom koraku. Hodaj! Posadi drvo života i rasti i njiši se, ali ne daj da te slome. Današnji vetrovi su jaki, ako si dovoljno čvrst i ako ti je korenje duboko, onda si svoj." reče mi mati.
Ljudi su uvek za svoje greške krivili druge. Ja sam krivio oca i mrzeo ga. Ošamario me jedne noći pred spavanje.
"Opameti se."
Osećao sam se kao predmet. Bez očiju i usta. Otac je to činio iz samoživosti i upregnutosti svoga bića.
Želeo bih da se vratim u ona jutra, kada majka i ja odlazimo u polja da sadimo papriku...Da sedim na travi i da je gledam kako sklanja pramen kose sa lica... Da gledam svoju srnu.
Vesna Lačković
Trudio sam se da sačuvam prisebnost duha i budem što smireniji, jer sam osećao da će biti situacije koje neću moći prevladati. Pokušavao sam da izbegnem konflikte sa ocem. Reči su imale veliki značaj. Svoje ideje i talente čuvao sam samo za sebe.
Shvatao sam život kao neprekidnu promenu, kao žednu životinju, kao reku koja neprekidno teče. Trudio sam se da istrpim razne neprijatnosti i teškoće. Iz svih procesa i dešavanja izvačio sam lekciju i saznavao za novu životnu veštinu. Nadao sam se promenama. Uvak i uvek i sada! Želeo sam više širine, pružale su mi se mogućnosti koje sam želeo iskoristiti.
Moj otac je čvrsto branio svoje stavove i uprkos jakim argumentima kojima sam pokušavao da ganekako promenim, nisam uspevao.
"Takav sam i tu nema promene." pričao bi on. "Širokouman sam i bez granice."
"Plašite se da zakoračite i iskoračite. Vi jednostavno stojite u mestu, oče. Vi mislite, da je to život. A onda, kada vas neka životna situacija izbaci iz koloseka, vi se plašite. Umesto da napredujete vi uporno peglate iste nabore." rekoh mu smelo i odlučno.
Otac namesti naočare i poče da srče kafu. Uvak je to radio, živeo bučno ipo svom ukusu.
Majka je umrla, kasnog poslepodneva, posle kraće bolesti. Očajavao sam i lomio prste, plašio se svakog narednog dana. Majčina ljubav me grejala kao hiljadu sunaca. Ono što nijedan čovek ne može sakriti, jeste ljubav. U dugom i odlučnom pogledu, kakav je samo ona imala, neukrotiva kao srna. Majka je gazila kroz život ponosna. A, onda, Bog je uze sebi i odvede u svoje večno carstvo i ja ostadoh bez jednog krila.
Otac se ubrzo zatim oženio drugom ženom, koja nikada nije uspela da zauzme mamino mesto. Niti je mogla niti je smela. Dolazila je često noćima i pokrivala me, a ja sam krišom zatvarao oči i pravio se da spavam. Njene ruke nisu imale toplinu ni nežnost, bile su to tudje ruke. Ridao sam dugo noćima i kvasio jastuk. Zamišljao sam veliki beli krug na zidu i kako propadam kroz njega. Taj krug mi je izoštrio vidike, ojačao volju za životom. Često sam zamišljao kako prolazim kroz njega i na drugoj strani te svoje unutrašnjosti, šetam sa majkom. Učila me raznim ljudskim veštinama, govorila mi da je hrabrost ta koja prva otvara vrata straha, da je život jedna velika valovita reka.
"Ljudi znaju udesiti mnoge stvari ali reku nikada ne mogu okrenutu da teče u suprotnom smeru, niti je mogu zatvoriti. E, takav je i život. Neke stvari ne možeš nikada vratiti. Pusti ih, neka odu. Doći će druge. Život je izazov. Zato nije dobro da stojiš u mestu, čovek je rodjen da istražuje. Živi! Pronadji smisao svakom koraku. Hodaj! Posadi drvo života i rasti i njiši se, ali ne daj da te slome. Današnji vetrovi su jaki, ako si dovoljno čvrst i ako ti je korenje duboko, onda si svoj." reče mi mati.
Ljudi su uvek za svoje greške krivili druge. Ja sam krivio oca i mrzeo ga. Ošamario me jedne noći pred spavanje.
"Opameti se."
Osećao sam se kao predmet. Bez očiju i usta. Otac je to činio iz samoživosti i upregnutosti svoga bića.
Želeo bih da se vratim u ona jutra, kada majka i ja odlazimo u polja da sadimo papriku...Da sedim na travi i da je gledam kako sklanja pramen kose sa lica... Da gledam svoju srnu.
Нема коментара:
Постави коментар