Plašiš li se sebe... Trebalo bi da probaš. Zaroni u sopstveni strah i zakikoći se kao dete. Prošlo je zar ne! Kada ti ide dobro i kada ti ide loše... Trebalo bi da probaš.
Zavrteo sam glavom i slegao ramenima. Nisam želeo da se budim vrišteći usred noći, obliven suzama i bljuvotinama užasnih jecaja. Dečački košmari su me oblikovali, uvijali i savijali kako su želeli. Majka se budila i nosila me u naručju, trudeći se da ne vidim trzaje njenog lica. Provlačila mi je ruke kroz kosu i molila se noću. Znojeći se u groznici, čuo sam njeno srce kao zvezdu, kako treperi u vedroj noći.
Stegnut u kandže psihoze, bol je grebao i grizao. U ogromnim naletima mučnine, uspevao sam da zaspim po nekoliko minuta, temperatura me mrvila. Stegao sam pesnice i pomislio "Kakva noćna mora!"
Ubedjivao sam se, da su noćne more prolazne... Osećao sam uticaj majčinih molitvi. Sva moć bila je u verovanju i njenoj pažnji. Dodirivala me rukama, a u pogledu je zračila želja, da mi da svoju dušu. Svaki njen pokret činio se čarobnim. Ceo život me učila da je molitva najveća snaga.
Sećam se svog polaska u školu, prve nacrtane kuće...Uvek sam crtao dve ptice, jedna je označavala majku a druga mene...Čuvala ih je. Volela me do neba i više. Govorila je da svako nosi svoju karmu, treba samo dovoljno da se posvetimo svom životu.
"Veruj sine, samo svom srcu. Sve se krije u njemu, svaka tvoja tajna, svaki njen trag."
Groznica me onesvestila. Vezali su mi noge i ruke. U glavi je počelo da mi tutnji. U dubini duše sam se osećao kao da sam kažnjen. Nepomično vezan, ležim na stolu, medicinska sestra mi pomaže da se nanestim.
"Gde sam?" upitah.
"Vi ste doživeli saobraćajnu nesreću, u bolnici ste." reče ona izbegavajući moj pogled.
"A majka? Gde je ona?"
Ćutala je.
"Želim je videti" povikah "Da li ste gluvi?"
"Kasnije" reče.
Stegoh joj ruku i krv mi sjuri u glavu. Videh joj strogost na licu i tužni vapaj "Zašto ja."
"Majka je živa, zar ne?"
"Molim vas popijte vašu terapiju."
Ponekad, uspem da se nasmejem od srca... Ponekad, čujem joj glas u praznoj sobi kako zvoni. Vidim je ponekad u čistom zraku, smeje se i govori:
"Ne zovi me. Ja živim u tvom srcu. Uvek sam tu za tebe. Proći će. Život ide dalje."
Patnja me terala da udjem u sebe, pretresem sve odaje, otklonim znakove i pronadjem nove izvore jačine i snage, psihičke i fizičke sposobnosti. Spajao sam svoju iscepanu ličnost, tražeći odjek s one strane tišine.
Vesna Lačković
Zavrteo sam glavom i slegao ramenima. Nisam želeo da se budim vrišteći usred noći, obliven suzama i bljuvotinama užasnih jecaja. Dečački košmari su me oblikovali, uvijali i savijali kako su želeli. Majka se budila i nosila me u naručju, trudeći se da ne vidim trzaje njenog lica. Provlačila mi je ruke kroz kosu i molila se noću. Znojeći se u groznici, čuo sam njeno srce kao zvezdu, kako treperi u vedroj noći.
Stegnut u kandže psihoze, bol je grebao i grizao. U ogromnim naletima mučnine, uspevao sam da zaspim po nekoliko minuta, temperatura me mrvila. Stegao sam pesnice i pomislio "Kakva noćna mora!"
Ubedjivao sam se, da su noćne more prolazne... Osećao sam uticaj majčinih molitvi. Sva moć bila je u verovanju i njenoj pažnji. Dodirivala me rukama, a u pogledu je zračila želja, da mi da svoju dušu. Svaki njen pokret činio se čarobnim. Ceo život me učila da je molitva najveća snaga.
Sećam se svog polaska u školu, prve nacrtane kuće...Uvek sam crtao dve ptice, jedna je označavala majku a druga mene...Čuvala ih je. Volela me do neba i više. Govorila je da svako nosi svoju karmu, treba samo dovoljno da se posvetimo svom životu.
"Veruj sine, samo svom srcu. Sve se krije u njemu, svaka tvoja tajna, svaki njen trag."
Groznica me onesvestila. Vezali su mi noge i ruke. U glavi je počelo da mi tutnji. U dubini duše sam se osećao kao da sam kažnjen. Nepomično vezan, ležim na stolu, medicinska sestra mi pomaže da se nanestim.
"Gde sam?" upitah.
"Vi ste doživeli saobraćajnu nesreću, u bolnici ste." reče ona izbegavajući moj pogled.
"A majka? Gde je ona?"
Ćutala je.
"Želim je videti" povikah "Da li ste gluvi?"
"Kasnije" reče.
Stegoh joj ruku i krv mi sjuri u glavu. Videh joj strogost na licu i tužni vapaj "Zašto ja."
"Majka je živa, zar ne?"
"Molim vas popijte vašu terapiju."
Ponekad, uspem da se nasmejem od srca... Ponekad, čujem joj glas u praznoj sobi kako zvoni. Vidim je ponekad u čistom zraku, smeje se i govori:
"Ne zovi me. Ja živim u tvom srcu. Uvek sam tu za tebe. Proći će. Život ide dalje."
Vesna Lačković
Нема коментара:
Постави коментар