Želja

Moj otac, je tog kasnog zimskog popodneva, sedeo i čitao knjigu u svojoj radnoj sobi. Uz prigušeno svetlo lampe u tamnom zimskom danu. Kuća je odisala toplinom, sve je mirisalo na čistoću. Majka je stalno brisala i sklanjala stvari, koje smo ostavljali u prolazu. Nije imala mira, sa krpom u ruci, gegala se po kući kao kornjača i brisala, prala i sklanjala. Drveni pod je škripao i lomio tišinu tog zimskog dana. Otac je često slušao vesti na radiju, ali ovoga puta je čitao i pio ljutu rakiju. Voleo je otac, posle ručka, da popije po neku čašicu. To uživanje mu niko nije mogao oduzeti. Majka se i posle toliko godina zajedničkog života bojažljivo ponašala u njegovom društvu uz poštovanja, slično onom seoskom, kao kada u zaseoku poštuju popa ili doktora. Mnogi ljudi su poštovali moga oca Andriju. Uz njega sam mnogo čitao, ali.. otac se često ljutio i govorio:
" Nisi ti na mene, ima u tebi tvrdoglavosti... Plašim se da knjige ne progutaju tebe a ne ti njih ! Ne može svako da čita knjige. Nije stvar samo naučiti da čitaš. Moraš dugo da kopaš, da ti se usta hiljadu puta napune zemljom, da ideš sve dublje i dublje. Da budeš rudar, zarobljen u svojoj tesnoj koži. I onda, tražiš u sebi skrivene puteve, analiziraš slike naslagane čitanjem. Svaka ta slika mora imati svoje mesto i vreme. Zato je potrebno pospremanje s vremena na vreme. Zakoračiš, baš kao rudar, upališ svetlo i... tražiš. Lutaš po sebi, upoznaješ razne vilenjake, mislioce, umetnike i pisce. Kada osetiš te čarobne akorde svoje unutrašnjosti, onda, shvatiš, da ti voliš, da želiš još, da te čitanje izdužuje, da postaješ viši za glavu. Poželiš, da si kapetan broda ! Želiš otvoriti svaku knjigu i otkriti njen magični ključ, pronaći biser, uspavan u sebi... Ti, ti Stevane, ti si ogroman biser. Trgni se. Tvoja glava je kao neotkriveno blago potopljeno na dnu mora. "
" Ali, oče, zašto tako govorite, vredjate me ? "
" Istina je gorak plod života. " reče on.
Majka je prošla kroz kuću sa ogromnim žaračem u ruci i kućnm kandilom. Spremala se da okadi kuću, bili su to -Dani Svetog save-. U drugoj ruci stskala je maramicu i jedva vidno, suznih očiju, gutala svoje suze. Slušala je oca i plakala u sebi. Takva je moja majka. Vaspitana da poštuje oca, često je ćutala kao u manastiru.
" Istina jeste gorka kada se prospe u lice. Da li vi oče priznajete svoju istinu? " upitah ga. " Ono što ja pokušavam, jeste da pronadjem vaš biser. Pokušavam godinama, ali vi ste obuzeti drugim stvarima, obuzeti ste stvaranjem nekog drugog sveta. Odavno sam prepušten sebi. U mojim ustima nije bila zemlja oče, bilo je blato. Lepljivo i mokro. Znojio sam se noćima, pokušavajući da se oslobodim tog blata, koje ne samo da je bilo u ustima. Bilo ga je u ušima i očima. Zato sam potonuo, kako vi kažete, na dno mora. Težina blata i mulja me povukla. "
" Poklonio sam ti srce a ti si dalje ranjen ! "
" Srce se ne poklanja, ono se daje.." rakoh mu. " I začudo, nisam ranjen. rane su zacelile, u dubinama mora, plavile i izbrisale mnoge likove iz naše epohe. Dubine su prekinule sve igre i pokidale konce, kojima smo bili vezani, dole u blatu. Usta su mi ostala potpuno suva. "

                                                            Vesna Lačković