Vrata ljubavi

Oči su me odavale. Toga jutra, Branka je videla sjaj mojih očiju i potpuno neobičan prizor, otvorenih usta. Ostao sam skamenjen, sa poluotvorenim ustima, gledajući je očima punim ljubavi... Oči su oduvek bile ogledalo naše duše. Kada nekoga pogledate, po očima možete znati kakav je. Tako je to, oduvek bilo. Predjašnje generacije su se ženile i udavale iz jednog pogleda. Iskrenog i dubokog. Nepoznatog i mutnog.
Moja zaljubljenost i emocije, koje sam osećao prema Branki, izazivale su potres u mom životu. Suočio sam se sa pomalo prezrivim pogledom u ogledalu, vredi li ! Da li će iskra strasti zadovoljiti moja očekivanja ? Plašio sam se vezivanja. Svaki put kada zakoračim u nepoznato, uplašim se. Poželim da se vratim, korak nazad i stojim, stojim... Zamišljam, veličinu bez sjaja i svetle granice moje svesti.
Bio sam od onih ljudi koji izjednačavaju ljubav sa zaljubljenošću. Tragao sam u začaranom krugu. Gubio sam se u svakodnevnom bunaru misli, kopajući i prekopavajući rečenice i brda tudjih osuda i presuda.
 Tražim izgled bića i lica, njihove prljave odeće... Prljavih cipela a čiste duše. Isprepletani i ukršteni dobrom i zlom.
 Branka je tačno znala šta želi. Način na koji me je doživljavala, budio je ljubav u njoj i realno sagledavanje celokupnog mog lika. Gajila je različita osećanja, od ravnodušnosti do preterane ljubavi. Tako smo se pomalo gubili, tu izmedju, ljubavi i zaljubljenosti.
" Želim, bliskost celog bića" šapnu mi Branka, kroz suva usta. " Pst... vidim u tvojim zelenim očima, toliko sjaja, ali se plašiš... To što ti osećaš ima ograničen rok. Modifikuj taj osećaj i pretvori u ljubav. Čemu dvoumljenje? Prepusti se. Budi kao reka, krivudava ili valovita, bilo kakva! Samo imaj svoje korito, postavi granice, napravi medje. Budi svoj i budi moj. Nikada nemoj ignorisati osećanja, jer cena koju ćeš platiti, biće previsoka i van tvojih mogućnosti."
Pokušavao sam da ispitam ukus svoje ličnosti. Tražio sam ga u Brankinom poljupcu koji je izazivao erupciju mojih osećanja. Znao sam da čekam, jer mi je vreme sve donosilo... doneće i ljubav.Čekaću, toliko mogu. U meni pliva reka reči. Vodostaj raste u glavi kao u punoj čaši, a onda poslednji trzaji... Plašim se početka. Blizu sam, milimetri i kilometri me dele da otvorim vrata brane, dugo čuvane sumnje, tajne, nedoumice...Jer, ta brana, kada se jednom otvori, nema povratka. Vrata nepoznatog biće otvorena i život će  poprimiti drugu boju i drugi ukus. Novi početak. U izobilju traženja postaje jasnije. Nenadano, počinjem da zračim iz srca.

                                              Vesna Lačković