Putokazi

Činilo mi se, da sam od onih ljudi, čija je predostrožnost bio osećaj potpunog predavanja. Toga dana, veoma budno sam sedeo na stolici u svojoj kancelariji, pio kafu. Sekretarica me pozvala i tihim glasom rekla:
" Gospodine Stevane, imate hitnu poštu. "
Sačekao sam par minuta, srknuo kafu i dugo je držao u ustima. Voleo sam ukus kafe. Jutarnji sunčevi zraci su me milovali, na desetom spratu zgrade, vladao je potpuni mir. Uzeo sam belu koveru, otvorio i ostao prikovan za pod.
" Poštovani, gos. Popoviću, ovim putem vas obaveštavamo da ste dobili otkaz, zbog..."
Ruke su mi utrnule od lakta do ramena, počeo sam nekontrolisano da trepćem i pravim tikove smešne. Živeo sam u čvrstom ubedjenju da mi je duša čista. Zatvorih oči i nadjoh se u zemlji Neznanja. Kao da me neko silom izbacio iz auta na prašnjav put, podigoh glavu i ugledah raskrsnicu sa gomilom putokaza. Na velikoj kamenoj ploči pisalo je Znanje. Sa leve strane, čitao sam dalje, stajalo je: Sumnja, Nemir i San. Sa desne strane: Emocije, Karijera, Zdravlje.
Iza mene mrtav pas i jato ptica kreštalica.
" Gde sam to ja ? Zar sam to zaslužio u životu ? "
Bila je to zagonetka, životni ispit, mozaik. Pitao sam se, kako u zemlji Neznanja postoji putokaz Znanja. Neznanje je kraj puta. A, Znanje može biti... samo, Život ! To je to, Znanje je Život. Tako sam srećan... Ali, kuda dalje?
Sumnja i Nemir su sestre dve, vode u bolest u kojoj nema Sna.
" O, Bože ! " gubio sam dah. Emocije i karijera su mi se prelomile na dva sveta. Okrećem se, prljav sam i mokar.
Vičem. Vrištim. Urlam.
Ali, niko me ne čuje !
Krenuh na desnu stranu, otvorih velika kamena vrata i udjoh u .... Svoju kancelariju !
Otvorih belu kovertu i pročitah:
" Oprezan čovek je uvek budan. "