Moj cvet

Sumorno jesenje vreme u velikom gradu, natera me da krenem u brda. Sanjalački entuzijazam i bela jutarnja rosa, povedoše me u izgubljene predele. Ispraznih džepove, umorne gradskom vrevom, uzeh svoj štafelaj i boje i krenuh. Očajnički sam želeo da pronadjem važnost i bit postojanja, sa one strane brda. Sedoh pored obližnjeg stenovitog uzvišenja i legoh na kamen. Začuh nekakvo šuškanje:
" Puf... Hej, ko si ti ?" upita me.
" Ja, ja sam...čovek." rekoh zbunjen. " Ti ? "
" Zovem se Dan." reče on.
" Cvet koji priča. Neverovatno ! "
" Uh, sad sam se probudio" i jutarnje kapi mu skliznuše niz latice. " Kada padne mrak, onda sam Noć. Ime mi je prosto, Dan i Noć." reče on veselo.
" Divno" rekoh mu. " Jako si lep. Želim te naslikati ! Kako ti uopšte pričaš ?
" I mi imamo dušu" reče on tugaljivo. " Prijatelje i neprijatelje. Ljudi nas ponekad znaju pokositi, surovo otkinuti. A, zašto me želiš naslikati ?
" Zato što si najlepši cvet kojeg sam ikad sreo. Preneću tvoju dušu, bojom na papir i svi ljudi će ti se diviti ! To je umetnost. Prvo ću dodati svoju emociju, a onda tvoju lepotu. Na papiru će se oslikati istina. " rekoh mu.
" Ti kažeš da je ta tvoja umetnost, istina unutrašnje duše ?
" Da, upravo tako. Ti si pametan cvet."
A onda zaurla vetar i cvet poče da se njiše.
" Vidiš, vetra se bojim, jako !" zacvili mališa. " Ponekad je leden i snažan, ponekad me miluje."
" Takvi su i ljudi " htedoh da ga ohrabrim. " Zanima me, kako rasteš iz kamena ? "
" To je tajna Bogova. Zbog svoje lepote, osudjen sam na kamen i večiti fijuk vetra, koji me plaši. "
" Ali, zašto se cvetu želi uzeti lepota ? " upitah ga.
" To se zove sudbina, " reče Dan i Noć.
" Ooo, ti si srećan i nesrećan, lepi moj cvete. Eto, to je tvoja istina. Tu nama presude. Ne dozvoli da tvoj prag bola bude visok, viši od tebe. Otkopaj mu korenje i ne dozvoli da te nadvlada.

                                                     Vesna Lačković