Imam dvanaest godina i zovem se Stevan .Za razliku od mojih vrsnjaka poceo sam proucavati Dostojevskog, Nerudu i sve one slatke misli, pocev od Hilona, koji je branio tezu-”Upoznaj samog sebe”-do mudraca koji je izjavio -“Vecina ljudi je zla”-.
Zivim sa roditeljima u velikoj prostranoj kuci. Ponekad mi se cinilo da je prevelika za nas. Moj otac je bio borac, koji nije odustao od zamisli da je zivot isuvise kratak i da nema mesta za preteranost. Moj otac je strog, ljutila ga je svaka sitnica, ponekad sam mislio da me mrzi ali bilo je to decije neznanje i neshvatanje starijih.
Crkva je bila svetinja za nasu kucu. Otac je isao na pricest, tako da smo majka i ja cesto odlazili sa njim, gotovo uvek. Izmedju nas dvojice postojala je ogromna praznina, jos nismo razgovarali kao muskarac sa muskarcem. Smatram da sam dovoljno odrastao i spreman za ozbiljnu temu , ali on je uporno odbijao bilo kakvu konverzaciju. Poceo sam ga se plasiti . Secam se jednog jutra, od pre dve tri godine, vratili smo se iz crkve pitao sam ga ;
– Oce, hoces li mi ispricati nesto o Bogu? Gde je ziveo? Ja mislim da je Bog boje vode!
Prvo je cutao a onda rekao kasnije, to kasnije nikad nije doslo..Cudno za njega! Izgradio je ogromnu kucu, otvorio knjizaru o kakvoj su ljudi sanjali, imao mene i majku i bio mirno nesretan. Sve to je predstavljalo njegov zivot, svakodnevno obavljanje poslova i uredjenja stalnih navika, doveli su ga do uspona.
Ponosan sam na svog oca.
Sa druge strane je moja majka, uvek tu za sve, uvek puna snage. Cuo sam od ljudi da moja majka ima dva srca. Uvek su govorili da je nesreca nesto sto samo dodje a da se za srecu treba boriti. Ona je bila srecna I nesrecna u istom trenutku. Moj brat blizanac je umro pri rodjenju i majcino srce se raspalo na dva dela, na veliki osmeh i ogromnu suzu koja joj je kvasila lice citavog zivota. Kad sam odrastao shvatao sam da smo svi zajedno izgubili veliko parce neba. Sva oceva nepaznja pretvarala se u nesigurnost coveka koji je potajno patio.
Ja sam rastao i sazrevao citajuci velike svetske knjizevnike. U meni se budilo jedno novo vreme, koje je donosilo vesnike sa svih strana. Pocecu od doba puberteta, doba rastrzanosti, kada je jedino postojanje u meni bio netaknuti i neiskazani osecaj. Unutrsnji svet mislim. Posebnost i veliki znacaj tog sveta, u tim trenucima,j este praznina i neodredjenost, ponekad nerazumljiva nada, ponekad neshvatljiva izolacija {bar tada je tako izgledalo}. Ta izolacija proizilazila je pre svega iz price, da sam sebe u masi smatrao budalom. Najvise od svega sto me kidalo, bilo je dvojstvo. Medjutim, na samom pocetku sam imao hiljadu srca I hiljadu lica. Nakon dugog mucenja,traganja,s velo se na dvojstvo. Bio je to stepenik vise, veliki napredak. Bio sam srecan i neshvatajici sta me ceka.
Konfuzija je vladala mojim duhom, nemirnim i usamljenim, nisam imao osecaj za potpuno smirenje i pronalazenje svog nemirnog duha. Osoba koja je zivela u meni, bila u mojoj kozi, je uvek grabila vise, uvek radila bolje, uvek tragala dublje. Moje pravo ja bilo ja izvan moje svesti. Bilo je teskih trnutaka, da sam nekad ubedjivao sebe da to ne patim ja nego moja svest. Proklinjao sam svoje postupke. Taj sukob me gurao u beznadje. Bila je potrebna borba, borba sa samim sobom a iznad svega srpljenje. Prezivljavao sam neverovatne snove, imao lude ideje i u tom bezumlju poceo sam voleti. Kada sam shvatio sta je to realnost, shvatio sam i sta je to zivot. Osetio sam taj magicni magnovenj, koji se topio i delio, koji je postojan, magnovenj koji traje citavu vecnost.
Jesen je prolazila i ja sam zeleo otici nekud i zatreti puteve mladalacke rastrzanosti. Probudio sam se sa cudnim osecajem nesrece, mislim da sam to i zeleo biti u tom trenutku. Znate ono kad si nesrecan upoznajes zivot i sve ono sto nosi u torbi. Drustvo u kome sam se nalazio mi je odgovaralo i pored toga sto sam se u masi, gledajuci sa strane, stapao zajedno sa njima, u dubini duse osecao sam da im pripadam, isto toliko koliko i oni meni .Sve ostale “vrste”posedovale su i primale otrovno seme, seme insekta.Priroda je cinila cuda, radjala fenomene i stapala ih sa debilima, pokusavajuci da napravi razliku, koja se u danasnje vreme rasirila, pustila krila i bilo joj potrebno sve vise i vise prostora za usidrenje.
Ja sam sa svoje tacke gledista, iz svoje rupe, kuzio, da je to reinkarnacija i gusenje normalnog zivota, pretvaranje normalnog u nenormalnog, lepog u ruzno, visokog u nisko. Nalazio sam se na ivici delirijuma.i onda sam pobegao.
Od svega. Od dosade. Asfalta. Buke. Pobegao sam u prirodu.
Suma je u nama budila volju za zivotom, mada moram priznati najvise u meni. Verovao sam u drugi svet, u svom realnom svemiru trazio sam ne realno, otvarao sam vrata maste i posvecivao sve svoje vreme, smatrajuci time da ulazim u srz i istinu, da udisem vazduh nadahnuca i da uzivam u jednostavnosti ovog zemaljskog zivota. Napomenuo sam da je suma bila odraz mojih osecanja, zapravo,drvece je svojim granama uspevalo da me vine u nebesa i zatrpa moj bezdan. Osecao bih neodoljivu potrebu da uzviknem “To je stvaran svet u meni”.
Lice je odavalo inteligentnost mrsavog bica a uzvisenost cela izraz ponosa i dostojanstva, mladalacke neizivljenosti. Moj prijatelj Mitar, po profesiji umetnik fotografije, ruku mrsavih I zilave podlaktice, verovao je u zivot. Pricao je o njemu.. O njegovoj prolaznosti, o bedi i stradanju, zrtvovanju i ljubavi, o proslosti. Govorio je o kretanju,kruzenju, gluposti, jasnoci, govorio je o tome koliko je voleo drvece, kao ja, koje je kako kaze
-“zakleto stotinu godina,ponosno i gordo na svoje parce neba”.
Govorio je o samoci, koju jedino drvece podnosi zakopano decenijama samo i napusteno a opet tako lepo i ocuvano, nasmejano i srecno. Trudo se da mi opise tu car, da mi pokaze grimase, za koje sam ja vec znao, ali ne u potpunosti. Za razliku od mene, Mitar je isao kozijim putem, shvatio sam da sam ga dozivljavao kao vazduh, primao sam i udisao ga, on je strujao i kuljao mojim telom. Cesto bi mi govorio;
- Kada osetim dosadu i smiraj dana, odlutam medju svoje prijatelje jablanove. Pricam im o problemima Ii strahovima, dok me oni smireno i sigurno slusaju, osecaju, disu zajedno samnom. Osetio sam ih kao ziva bica. Vazduh i jablanovi su lek za moju bolesnu dusu. Osecam bol u grudima, umor na ocima, jad u prstima. U trenutku mi se ucini da mi bol razjeda utrobu, trpa zar u creva, cepa sluzokozu a nema kuda. Ogradjen je debelom kozom, jedino pore kazuju i potvrdjuju unutrasnja desavanja. Slana znoj je razjeda po povrsini;
- Iskrano Stevane, osecao sam samocu, onu koja je cepala srce, samocu koja je trajala i vukla svoj rep godinama, parajuci mi usi recima i uzvcicima- VRATI SE. Nisam zeleo uciniti nista sto bi podsecalo na vracanje i zaljenje davno proziivljene, sada vec proslosti, koja se javljala u trenutku slabosti i trenirala nase karaktere do iznemoglosti. Zar je taj neko drugi , zaista bio spreman da trci do besvesti. Ja nisam!
Trcao sam smejuci se novom vremenu.
Voleo sam ga. Povezivao sam ga sa imaginarnim likovima iz velike svetske epohe i stapao u okean obicnih smrtnika. Kroz mjega sam video i osecao sve svoje strahove i ljubavi Bio sam od onih ljudi koji nisu srecni dok ne osete strah. Osetio sam ga onog momenta kada sam upoznao Branku.
Ta devojka, duge svilene kose probudila je nemir u mojoj dusi. Upoznali smo se u crkvi,j os kao deca, dok su nasi roditelji prisustovali jednoj od mnogobrojnih crkvenih pricanja. Jos tada mi je poklonila narukvicu kao znak paznje.znao sam da je ona moja zvezda. I tako smo rasli, zajedno,u istom gradu, povezani istim ulicama i desavanjima. Volela je moga oca, divila se knjizari koja je okupljala gomilu istomisljenika, koja je plela teme, koja je budila pamet obicnoh ljudi. Volela je i mene.
Tri godine nase mladosti proslo je brzo. Lutali smo Branka, Mitar I ja, neumorno trazeci i otkrivajuci sve zamke koje nam zivot namece. Sanjali smo o tome da smo vec zavrsili fakultete, da smo negde na odmoru svi zajedno sa nasim porodicama, da smo se udali i ozenili i pravili veliku seljacku svadbu, gde su cigani pevali do zore…
Ali tri godine su prosle kao tri duboka uzdaha, satkana mojom tugom. Tako je to, kao sto kazu, sve sto je lepo kratko traje
I ko mi kaze da je obostrana ljubav relativna stvar, eh…
I da se u ljubavi ne moze i ne sme slagati.! Samo se mati ne sme i ne moze lagati.
Mati je TRAJANJE
Brankina iskra lazi u oku je rasla iz dana u dan, izmisljala je izgovore kako bi izbegla setnje. Nesnosni trenuci su nas razdvajali i na kraju je objasnila, do samog zrna, kako ona kaze, da se mnoge zakletve u zivotu mogu srusiti.
Ali, ne i ova!- bio je moj uzdah.
Te jeseni smo poceli studirati, Branka je i dalje zivela u meni, znao sam da me prestala voleti, ali nisam zeleo verovati u to. Trazio sam svoje greske neshvatajuci da je to tek pocetak i trajanje koje cu osecati celog zivota. Studirao sam knjizevnost, daleko na severu. Ziveo sam kod ocevog prijatelja i nisam placao stan. Ponekad pomislim , kad ne bih studirao ovo sto volim, mislim da bih se ubio. Kasnije sam shvatio, da su to misli mladog coveka, ali ljudi ja sam i dalje ridao kao konj pred spavanje.
Bolela me pomisao na Branku, koju vec nisam video godinu dana. Zeljno sam iscekivao odlazak kuci nadajuci se da cu je sresti, mogla je biti samo lepsa!
Otac mi je pisao jednom mesecno. Svako njegovo pismo citao sam dva puta, ne zato sto je nerazumljivo ili puno prekora. Bilo je to pismo koje je upotpunilo nas odnos, obracao mi se kao starijem muskarcu, osecao sam ljubav i snagu koju mi je prenosio u njemu. Pricao mi je o svemu, o knjizari koja mu je znacila zivot, hteo je to preneti i na mene, tu ogromnu kolicinu ljubavi. Obojica smo znali da cu nastaviti da vodim i gospodarim tim blagom. Pisao mi je o lepim stvarima, ruzne stvari ne da se nisu desavale uvek ih je skrivao ili kako on kaze , zaboravljao bih! Rekao mi je da Mitar okuplja veliki broj ljudi u magacinu knjizare, prepricavajuci im price pocev od Malog Princa do dubokih misli Fjodora ili pak tumacenja prevelike tuge Van Goga… A ja? Osecao sam veliki umor na rubu usana. Osecao sam se kao lutka od krvi i mesa, kao lutka koja je prodata djavolu
Ne bih vam pricao o svim detaljima koji su me pratili tokom studiranja osim cinjenice da Branku nisam video cetiri pune godine. Izgubila se kao jutarnja rosa, toliko sam je zeleo videti ili joj bar vetrom poslati poruku ako je to moguce. Kao da sam cuo njen glas svremena na vreme, ostalo je samo parce hartije, sada vec pomalo zute, koje mi je dala na rastanku na kojoj je pisalo;
- Hvala ti za sve lepe trenutke provedene s tobom i sto sam saznala kako je biti zaljubljena!
Eh, biti!
Tako je sve prolazno! Razmosljao sam, dok sam pokusavao da se rasanim. Danima sam osecao umor u rukama, a tezina ocnih kapaka mi nije dozvoljavala da otvorim oci. Cinilo mi se da i kad spavam ne uspevam skroz da ih zatvorim, kao da sam zeleo da budem sa obe strane jave i sna. Pogledao sam na sat bilo je tacno pet do sedam.Nisam znao da li je to vreme oznacavalo jutro ili vece. Izgubljen u mislima o prolaznosti , cuo sam u daljini kako zvona zvone.
Zvona su me podsetila i na ranu mladost kada se u nasem kraju odrzavao maskenbal i nekakvo cudo sto se zove vrteska. Gledao sam sa ocem iz prikrajka ne shvatajuci sta oznacavaju te maske na licima. Otac mi je kasnije objasnio ;
- Sine, to ti je zivot. Zelja da budes neko drugi, uglavnom je to gluma kao i u stvarnom zivotu.
- Gluma? Jel I ti glumis oce?
- Hm… Da, to ti je glavni princip zivota. Glumis srecu,j er to je nesto za cim ljudi tragaju ceo zivot I kada im se ucini da su se uspeli uz lestvice, shvate da su duze nego sto su bile.
- Ne razumem, oce o kakvim lestvicama govoris. Nikada nisam video toliko dugacke lestve!
- Da ,da,nije ni vazno. Pogledaj u daljinu.
Jedino cega se secam jeste kaziprst uprt u pravcu odakle se vrtela ogromna vrteska. Zanemeo sam.! Otac me pogledom pitao;
- Šta kazes,sine?
- Isuse, ovo je zaista cudo!
- Vidis, to izgleda tako jednostavno,uzastopno okretanje daje jednolicnu sliku zivota.
- Mislis da je zivot vrteska?
- Velika. Ogromna. Uznemirena vrteska. Uvek si na pocetku. Smisljena i satkana za svakog od nas.
Iznenada, majcin glas me vreca u stvarnost.
Saznao sam sve o toj vrteski, kasnije, kada sam odrastao. Otac je voleo da prica dvosmislice, kasnio sam sa razumevanjem ali.isplatilo se. Majka je bila direktna, pomalo cudna kada je trebala saopstiti nesto jako vazno, postajala je nervozna i onda je prosipala sve iz sebe. Nije to radila cesto, ponekad je pokusavala da krene sa nekom pricom kao otac, ali odmah sam znao da nesto zaista nije u redu.
Jednog popodneva ispricala mi je pricu o “hodocasniku koji je isao usred zime preko mosta u podnozju Himalaja kada je pocela kisa. Cuvar prelaza mu je rekao '' Kako ces dobri covece,stici gore po ovakvom vremenu?
Starac mu je veselo odgovorio – Moje srce je vec stiglo tamo,ostatku mene lako je da ga prati''.-
Hm, znao sam da je govorila o volji, o onoj jakoj volji koja nas gura kroz zivot, ali cemu , to isticanje? Jedino je ona znala da sam u dubini duse bio pokosen kao jesenja trava. Zatvorio sam se u sobu i slusao pesmu “nece doci na jesen kada opada lisce,nece doci na zimu kad je sneg, nije imala razlog nije imala kada, da ostane kraj mene, da li da verujem u to?”
Da li da verujem u to?
Branku sam izgubio jos onog dana, kada nas je zivot razdvojio, kada sam otisao na sever,s tudirati. Ona se malo posle toga i udala za “nekog gospodina iz Nemacke”.
Kazu, da ni svatove nisu imali ! A znam da ih je zelela !
Ni malu grupu cigana, koji su izazivali treptaj u srcu i budili sjaj u oku.
Nista od toga nije imala.
Ni fakultet nije zavrsila .
A da je samo pustila da traje….
Vesna Lačkovic
Нема коментара:
Постави коментар