...
Bljesnula sam I sijala kao kometa kad ugledah svoju najmiliju drugaricu. Branka se nasmeši a beli zubi joj blesnuše. Volela sam skitati sa Brankom po kratkim ulicama našeg grada, praveći od svake grad I neki novi svet. Znale smo stajati u mestu misleći da koračamo ili stajati u mestu a misleći da nam noge propadaju kroz beton. Mašta nas vodila u polja suncokreta slavnog Van Goga do izlomljenih dijagrama u glavama ljudi, koji su večito pravili buru u našem moru nadanja. Živele smo zajedno sa Malim Princom, pokušavajući pripitomiti ljudsku rasu I približiti im neki novi svet. Bojile smo noći u radost.
“Zdravo, Branka, lepo te videti! Setim te se nebrojeno puta” rekoh joj.
“Drugarice, čestitam! Postala si slavna” reče Branka uz širok osmeh. “Setim se ja tebe I one priče o kašiki.”
Pogledah je. Gledala me očima punim drugarstva.
“Toliko puta si mi otvorila vrata u glavi” smejala se.”Znala sam da ćeš uspeti, verovala sam u tebe. Još uvek ti se divim, tebi I tvojim pesmama. Uvek si govorila: Onog momenta kada nisu dovoljne reči, pokreni se! Ispričala si mi tada priču o tome kada je mladić bio usamljen I tražio pomoć od starca. Starac mu ponudi da bira izmedju tri predmeta: kašike, sveće I čaše. Mladić je izabrao kašiku. Onda mu je starac rekao da izgovori reč kašika pet puta. Mladić je izgovarao I ništa. Tada mu starac odgovori: “ Možeš ponavljati I pet miliona puta na dan da hoćeš kašiku, ali je nećeš imati. Treba da pružiš ruku I da je uzmeš. Same reči nisu dovoljne, treba nešto I da uradiš.” Sećaš li se Danice, zvezdo moja?”
“Drago mi je da ostajem u ljudima.” rekoh.
Branka probudi u meni sećanje nalik peni. Kako me trgla sa pričom o kašiki, preuzeh deo krivice dubokog muka između mene I oca. Ne može se večno ćutati .
“Ti Branka, gde je tvoja stanica?” - upitah znatiželjno.
“Pariz” reče sva srećna. “Selim se u Pariz za mesec dana. Volela bih da se vidimo još neki put.”
“Naravno. Doći ću da vidim tvoje. Želim popiti kafu ispod tvoje loze. Kako je Stevan? “ Branka uzdahnu duboko, znala sam da to što će izgovoriti, biti dubok ženski uzdah.
“Stevan je u Australiji. Živi sa Danilom, sećaš se onog plavog momka. U vezi su. Otac je pobesneo, majka je očajna. Ne pominji, u kući ne razgovaramo o njemu. Stevan se zakleo da se nikada neće vratiti, ne javlja se ni majci.”
“Žao mi je, draga. Čini mi se da je Kišna senka osuđena: na očajne žene I muškarce koji kriju večitu ranu!” rekoh
“Kišna Senka” nasmeja se Branka. “Nisam to čula dobrih dvadeset godina.”
U provincijama, svačiji život je bio ničiji I ničiji svačiji. Tako je to od vajkada bilo. Svi su se interesovali za tuđ* problem, misleći da je lagan I rešiv, ali svoj… Svoj nikada nisu priznavali, hraneći se tuđim gresima. Jedini spas I vapaj čarobnog ključa za sreću, donosila im je vera u Boga. Oni koji nisu verovali da je Bog gospodar univerzuma, verovali su u demone I veštice. Sve što im se dešavalo u životu, pripisivali su sudbinskom činu, neki su ipak tvrdili da se sudbinom može upravljati. Moji su verovali u Boga. Sve loše stvari koje su im se dešavale, pripisivali su svojim grešnim postupcima ili greškama predaka.
Bljesnula sam I sijala kao kometa kad ugledah svoju najmiliju drugaricu. Branka se nasmeši a beli zubi joj blesnuše. Volela sam skitati sa Brankom po kratkim ulicama našeg grada, praveći od svake grad I neki novi svet. Znale smo stajati u mestu misleći da koračamo ili stajati u mestu a misleći da nam noge propadaju kroz beton. Mašta nas vodila u polja suncokreta slavnog Van Goga do izlomljenih dijagrama u glavama ljudi, koji su večito pravili buru u našem moru nadanja. Živele smo zajedno sa Malim Princom, pokušavajući pripitomiti ljudsku rasu I približiti im neki novi svet. Bojile smo noći u radost.
“Zdravo, Branka, lepo te videti! Setim te se nebrojeno puta” rekoh joj.
“Drugarice, čestitam! Postala si slavna” reče Branka uz širok osmeh. “Setim se ja tebe I one priče o kašiki.”
Pogledah je. Gledala me očima punim drugarstva.
“Toliko puta si mi otvorila vrata u glavi” smejala se.”Znala sam da ćeš uspeti, verovala sam u tebe. Još uvek ti se divim, tebi I tvojim pesmama. Uvek si govorila: Onog momenta kada nisu dovoljne reči, pokreni se! Ispričala si mi tada priču o tome kada je mladić bio usamljen I tražio pomoć od starca. Starac mu ponudi da bira izmedju tri predmeta: kašike, sveće I čaše. Mladić je izabrao kašiku. Onda mu je starac rekao da izgovori reč kašika pet puta. Mladić je izgovarao I ništa. Tada mu starac odgovori: “ Možeš ponavljati I pet miliona puta na dan da hoćeš kašiku, ali je nećeš imati. Treba da pružiš ruku I da je uzmeš. Same reči nisu dovoljne, treba nešto I da uradiš.” Sećaš li se Danice, zvezdo moja?”
“Drago mi je da ostajem u ljudima.” rekoh.
Branka probudi u meni sećanje nalik peni. Kako me trgla sa pričom o kašiki, preuzeh deo krivice dubokog muka između mene I oca. Ne može se večno ćutati .
“Ti Branka, gde je tvoja stanica?” - upitah znatiželjno.
“Pariz” reče sva srećna. “Selim se u Pariz za mesec dana. Volela bih da se vidimo još neki put.”
“Naravno. Doći ću da vidim tvoje. Želim popiti kafu ispod tvoje loze. Kako je Stevan? “ Branka uzdahnu duboko, znala sam da to što će izgovoriti, biti dubok ženski uzdah.
“Stevan je u Australiji. Živi sa Danilom, sećaš se onog plavog momka. U vezi su. Otac je pobesneo, majka je očajna. Ne pominji, u kući ne razgovaramo o njemu. Stevan se zakleo da se nikada neće vratiti, ne javlja se ni majci.”
“Žao mi je, draga. Čini mi se da je Kišna senka osuđena: na očajne žene I muškarce koji kriju večitu ranu!” rekoh
“Kišna Senka” nasmeja se Branka. “Nisam to čula dobrih dvadeset godina.”
U provincijama, svačiji život je bio ničiji I ničiji svačiji. Tako je to od vajkada bilo. Svi su se interesovali za tuđ* problem, misleći da je lagan I rešiv, ali svoj… Svoj nikada nisu priznavali, hraneći se tuđim gresima. Jedini spas I vapaj čarobnog ključa za sreću, donosila im je vera u Boga. Oni koji nisu verovali da je Bog gospodar univerzuma, verovali su u demone I veštice. Sve što im se dešavalo u životu, pripisivali su sudbinskom činu, neki su ipak tvrdili da se sudbinom može upravljati. Moji su verovali u Boga. Sve loše stvari koje su im se dešavale, pripisivali su svojim grešnim postupcima ili greškama predaka.
Нема коментара:
Постави коментар