Napetost kao krik

U jednom zarobljenom času,
u jednom izgubljenom trenu...
Iz pomrčine,
u koju je sve potonulo.
Ničega nije bilo!
Ni slika detinjstva, niti iščezlo lice
ili davno zaboravljeni glas.

Posle dugog putovanja i pešačenja po bespućima,
po modrim morskim talasima,
sa onim osećanjem smirenosti
koja je poistovećivala moje misli,
sa osećanjem,
da ću te ponovo sresti!

Poželeh da odmrznem onaj pritajeni osećaj,
da sa lica skinem masku
otupele ravnodušnosti,
što u ljudima budi osećaj radoznalosti...
Da zapalim nebo da tinja kao sirovo drvo!
Da svetu pokažem da postojim.

                     Vesna Lačković