Prolaznost

 

Prizor koji sam video u sebi podsetio me na sobu pretrpanu stvarima. Razbacivao sam i ostavljao gde sam sta stigao. Tri decenije sam bio u zurbi, pospremanje mi se u svakom trenutku cinilo dosadno i zamorno, stoga sam ga cesto odlagao. To trajanje bio je trenutak koji je gradio jedan zivot. Mislio sam o sreci kao o nekom obicnom danu. Ponekad mi se cinilo da je treba traziti a onda su mi se misli sekle i bledile, to je glupost, zar ne?! Okrecuci se shvatam da je u meni, ali… ISUSE! Ne mogu da je pronadjem. Mozda ne postoji, Nekakav glas mi govori da je to nemoguce. Nalazio sam se u vozu
Mali deran je dugo piljio u mene. Putovali smo u istom kupeu,j edna porodica,covek i ja. Majka, koja je bila stub kuce i jedini njen cvrst oslonac, bila je odsutna.Cini mi se da su se selili. Bili su pretrpani stvarima. Verovatno je razmisljala o tome sta ih tamo ceka, da li ce biti sve onako kako su se dogovorili pre polaska. Zena je i dalje bila odsutna, grizla je usne koje su bile neverovatno tanke i lepe.
Mali je pratio svaki pokret mojih vestih prstiju koje su ispunjavale papir. Pisao sam o raznim zivotima, o sreci i nesreci, o jalovim ljudskim sudbinama. Zanimalo me to njihovo osecanje koje je uvek mirisalo na bol, pravilo pukotinu u njihovim srcima. Zasto se to uvek gnezdilo i trazilo svoje mesto, koje kao da je cekalo tu gde jeste, kao da je od postanja zabelezeno i dato mu pravo na sve. Zamisljao sam Boga kao nekakvog vilenjaka koji je stavljao zilicu korova u ljudska srca. U mene je ugradio preveliki oblak tuge, brezgotinu ogromne nesrece. Razmisljao sam o kraju koji sam dotakao nesrecnim vrhovima prstiju. Sva bol bila mi je smestena u stomak. Osudjen na gladovanje, creva su parala i rusila jutarnju tisinu.
Nakon dugo godina sedeci u kupeu pored prozora razmisljao sam o zivotu, samo sto ovoga puta iz ociju nije izbijala iskra sjaja i mladalackog sanjarenja, pesnicke dubine, niti bilo kakve filozofije. U oku se moglo videti razumevanje i trajanje. Usamljenost koja je budila razna cula. Vladavina nove situacije i udisaji novog vremena budili su nostalgiju. Ispitivao sam sopstveno srce trazeci apsurd greske i u tom trenutku ga poistovecivao sa dugim kisnim danom. Nekad je i kisni dan predstavljao svetlu stranu zivota, apsurd koji je razvaljivao nedostupna polja, zedna i vrela. Presao sam crtu unutrasnjosti i crtu horizonta, cvetnih zvezda i jutarnje rose. Trazio sam zuta zitna polja! Trazio sam Branku koja se gubila u svakom danu. Gubio sam kontrolu nad sobom,l utajuci u masti i probijajuci oblake sivih i purpurnih boja. Gazio sam po NEBU.
Sama zgusnutost i neprobojnost narojenih misli, davala je oslonac mojim koracima. U trenutku prolazne slabosti cinilo mi se da nemam snage da zakoracim, oblak kao da je stiskao i vukao noge na dole, probijajuci gusti oblak, praveci belinu, iz koje se nije moglo izaci… Parao sam oblake! Razmisljao sam o Branki kao o ptici. Crta ludila i izlomljenog dijagrama u glavi je ovladala i u tom trenutku osetio sam neodoljivu zudnju za zivotom.
Iznova.
Poceo sam razmisljati o ptici. Cesto sam to radio, gotovo uvek. Misli su mi bile prikovane za taj let. Stvari oko mene su gubile znacaj,z aboravljao sam gde sam.
Cekao sam je.i ona je cekala zajedno sa mnom
Lutao sam ulicama noseci osecaj nezadovoljstva u sebi.
~ Neka, pomislih ali...
Ta izgubljenost razlegala se u stotinu odjeka, potreban je podsticaj da podnesem sadasnji i predjasnji zivot.
Poceo sam tumaciti to kao tradicionalan simbol vecitog ludila ili zla, koje je "u coveku smesteno duboko, dublje nego sto misle lekari". Slagao sam se sa pretpostavkom "da nema drustvenog uredjenja u kome se ono moze unistiti. Zlo je umetnuto coveku ,a dok je zla bice svega onoga sto je bilo i gadosti koje je ono donosilo"….
Sam sam ga stvarao, osecaj zla, zaboravljam da je Branka ptica koja moze odleteti i jednim potezom obrisati svoje suze .Osetio sam nit koju je vukla u sebi ,ponekad nemarno, ponekad vidno. Govorila je o zivotu sa mnogo znanja i razumevanja ,naglasavanje pojedinih stvari koje su gradile sitne momente zivota. Njen grohotan smeh razlivao se prostorijom, ocaran takvom svezinom PROBUDIO SAM SE
Hladnim rukama dodirnuo sam mlado Mitrovo lice, jos jedna neizbrisiva spona, jos jedno srce koje je kucalo uz moje. Stari su govorili, tamo gde prestaje ljubav nastaje instinct za produzenjem vrste ,Mitar je bio proizvod Brankine i moje ljubavi. Taj trenutak predstavlja trajanje, zivotnu trku,g de ti se cilj cini sve daljim a odricanje sve vece.
Mitar je dobro dete, hm , od petnaestak godina. Jos dosta ranije pokazivao je sposobnost probijanja odbrambenih ljudskih sistema. Ostajao bih zapanjen igrom reci tog mladog stvorenja, u nekim momentima mi se cinilo da mu je lice iskrivljeno od mudrosti. Zeleo je studirati hemiju i ta zelja mu se ispunila. Svake noci Mitar se molio Sv.Nikoli,sluteci da ce rastanak biti bolan. Tek kasnije sam shvatio da smo svi patili, pitajuci se Zasto? Iispitujuci hipoteze nemoguceg.
Secam se tog dana .Voz ga je odnosio u daljinu. Stajao je na prljavoj zeleznickoj stanici, vrata uvucenog u debeli zimski kaput, koji je star dve decenije. Ruku promrzlih od zime, brisao sam suze, dok sam drugom rukom jedva doticao hladni stap kisobrana. Kisa je lila. Stajao sam i brojao pragove koje je voz ostavljao za sobom. Brojao sam ali vrlo kratko jer mi
oci i vreme to nisu dozvolili. Suze su se neprestano slivale i pored jake volje prestanka, nisam uspevao. Beonjace su postajale crvene a disanje ubrzano. On je to znao .Znao je da necu prestati da placem. U mutnom oku lezale su prozivljene godine, nanizane i isprepletane sitnim bolom. Saosecanje je tinjalo u mojoj dusi, isparano talasima ,reljefno izbrazdano lice. Setio sam se svoje mladosti i majke koja me pratila, kisa je padala i tada. Zamisljao sam je pored sebe u kupeu, sedela je tu zakopcana, dok se kroz pukotine vrata i kljucaonice uvlacila tisina. Nikad nije htela priznati svoje ridanje i unutrasnje doticanje dna. Cinilo mi se da godinama sedi u tom istom kupeu i razmislja o prolaznosti. A zasto se vreme tu zaustavilo?
Zarobljen u trenutku postojanosti u mirisu nepodnosljive crne noci, razmisljao sam o gradskim ulicama i majcinim uzdasima. Pogledao sam u ruke, imao sam izgrizene nokte. Stideo sam se. Soba u kojoj smo nekad ziveli,prazni zidovi i stari namestaj,s ve je pistalo i cvilelo, sve osim nje,moje majke. Ona se obicno osmehivala i molila pred ikonom u tamnoj noci. .Znojio sam se .Zakopcao sam jos jedno dugme kaputa, jer se kroz pukotine vrata i kljucaonice, pocela uvlaciti hladnoca. Spremila mi je stvari, tople dzempere i jaku cebad, rekose da ce zima biti duga i hladna .Ona, moja mati, bojala se za mene, jer je znala da tesko podnosim zimu, da su mi ruke crvene i hladne, da mi se zima uvuce u kosti.
Sve to je proteklo, a ipak bilo. Postojalo.
Boze ,posmatrao sam lice, koje je skrivalo muklu grizu savesti , sto nije mogla da mi obezbedi svetliju buducnost, lice koje to nikad nije priznalo, jer nije smelo. Stidela se stare zavese, izlizanog poda i skromno postavljenog stola. Prateci vernost obicaja, iznad vrata visio je venac crvenih paprika i jedna grancica bosiljka. Osecao sam taj miris i sada. I ja cu to jednom isto uraditi u svojoj kuci. Jednom. Bio sam kao Mitar, jedna od ptica koje napustaju svoje gnezdo ,zbog nekog drugog. Daljeg
Voz je krenuo.kisa je i dalje padala. Ja sam ostao da stojim na prljavoj zeleznickoj stanici.
Plakao sam dugo misleci da cu skratiti jecaj, Branka nije nije slutilta koliko je bitan uzdah, drhtao sam strepeci od osecaja koji je budio treptaj buducnosti.
Vreme je prolazilo i pravilo brazde na mom licu. Mrzeo sam januar, osecao sam se nekako cudno. Cinilo mi se da sam najnesrecniji covek na svetu a u sledecem momentu mislio sam , da sam pokupio svu srecu, uzeo je od drugih ljudi i sakrio duboko u dzep. Bilo je to prosto i lako pomisliti, biti srecan i nesrecan. Pitate se sta je sa drugim ljudima koji me okruzuju?Da li su i oni toliko nesrecni kao ja? Mitar je plovio drugim morima. Otputovao je siguran u sebe i ljubav svojih roditelja. Sve ostalo dolazi samo od sebe u zivotu. A Branka? Nisam vam jos procitao pismo koje mi je Bozic bata urucio, bio je to onaj momenat kada okrecete novu stranicu knjige davno procitane. Toliko cesto sam razmisljao o tom momentu da me istina nije mogla iznenaditi. Pisalo je.
Znas Stevane,
Okrecuci se, posle toliko godina ,iza sebe, imam malo sta videti. Ti i ja, zatvaram oci,pokusavam ali nista. Mi se jednostavno vise ne znamo voleti. Prozdrao si tudje grehe i sazaljevas samoga sebe. Da ,tako je Stevane, ostao je okvir tvog zivota i million reci i million uzdaha koji se protezu u million odjeka. To su samo obrisi Stevane, nepostojeci sitni momenti, koji, kako ti kazes grade" sitne momente zivota." Saznala sam gde prestaje ljubav i cemu sve to? Zar sada trebam ispitivati usamljenost i onu mracnu stranu . Ne,ja nemam vremena! Ja zelim ziveti, stvarati, verovati u one reci u koje smo se kleli kao deca.

Kada sam imala deset godina procitala sam jednu majcinu knjigu, koju je cuvala za sebe. Govorila je o jalovoj ljudskoj sudbini, koja se krije u svima nama, o onoj nazovimo pravoj sreci. Knjiga, dakle, govori o adolescentnom mladom paru. Pri zavrsetku skolovanja, on odlucuje da ispituje smisao zivota i odlazi u daleku Indiju, kako bi spoznao istinu i proucio ljudske vrste .Ona ostaje da ga ceka. Cekala ga je dugo a onda ga je pocela traziti u svakom muskarcu. Tako postaje "Javna ptica". Meseci prolaze a oni cine godine. Galeb je stvorio licnost, usmerio je svoj um ka produzenju vrste .Ona se udala za muskarca koji joj je vremenom postao stranac. Budili su se bez reci i odlazili na spavanje bez nje. Nosila je njegovo dete i bila jako usamljena. Nije ga volela, sva Galebova ljubav se rasprsila u hiljadu komada.

Shvatila sam da su sve sudbine iste. Zar smo svi osudjeni na budjenje pored stranca? Plasila sam se, uzasno sam se plasila da ne dozivim sudbinu, kako sam ja to uvek govorila obicnih ljudi. Ja sam volela tebe a tvoje srce kuca negde iza nas. Vec dugo godina osecam duhove proslosti u tvojoj glavi. U pocetku su bili beznacajni i nemi, sve dok nisu ovladali tobom. Nalazila sam da su ti prosle stvari gusile sadasnje i da si cesto razmisljao o njima. To se ne moze podneti Stevane! Pitam se sta bi se desilo kada bi se sreo sa duhovima i pogledao ih duboko u oci? Verovatno bi osetio blago podrhtavanje tela ,ogromnu pticu u stomaku kako mase krilima i zadrzava ti reci u grlu. Znojio bi se od uzbudjenje i ne bi mogao odoleti tom osecanju. A ja Stevane, predstavljam sve ono o cemu nikad nisi razmisljao.
Moje uspomene nisi sacuvao, sto je znak beznacajne prolaznosti, a ja sam Stevane, uzdahe i grehove i srece i nesrece, sve sacuvala u jednom danu.
Uspomene!
Prerano smo pravili albume proslosti. Neki ljudi ih prave iz ljubavi, neki iz postovanja porodicne tradicije. Ja sam to smatrala kao simbol vernosti vaspitanja mojih roditelja koji su ceo zivot farbali mastom satkanom od svetlosti. Ja sam se plasila da me taj zivot ne izneveri.
ISUSE!
Po prvi put u zivotu ne znam sta bih rekao. Ne znam. Sreca i nesreca su paralelne ulice koje nas slamaju. Zar sam se u celoj toj nesreci pretvorio u sebicnog prosjaka, koji se topio u svom bolu, zaboravivsi stvarnost oko sebe. Nisam smeo zatvoriti oci i udahnuti taj nemir, koji je zatr`o vezu izmedju mene i stvarnosti (tek sada sam se probudio). Branka je zaista rusila granice moga razuma i otvarala plavetnilo prozracnog neba. Patio sam bezdusno.
Sa druge strane stajalo je majcino lice, koje je,svaki put kada bih ga zamislio, pravilo rupu u mojoj dusi. Tragovi nekadasnjih zidina su se rusili Brankinim odlaskom. Nalazio sam da su nam zivoti unisteni, ma koliko pokusavali da pobegnemo od nesrece nasih roditelja. Majka je uvek za utehu, umesto mastanja, govorila "Izdrzi". Ja sam se trudio, zaista ,kunem vam se. Kao da sam se okliznuo o nekakav stepenik bezeci od zivotne zudnje.

Vesna Lačkovic