Do zvezda i nazad

Roditelji su ocekivali moj dolazak na svet kao kakvo rajsko voce... Odlazili su u manastire,molili se Bogu i gajili vinovu lozu... A ja sam dosao bescutno,mirno i necujno,,,
Moj mali svet je osecao opasnost, kako se zivot kuvao. Svaki put kada su se roditelji svadjali, zatresla bi se cela soba i zavesa se njihala od grubih reci...

Ja bih se zacrveneo i razlio lice, u prvi mah se cinio osmeh, u ogroman oblak tuge. Bez suza.

Sledeceg cega se secam jeste krevet na sprat... Moj dom je bio gore... Blize nebu... Blize Bogu...

Nisam izgubio veru u njega, iako se moja porodica rasula i raspala kao kriska sira.... i pretvorila u supljinu.

Cesto su ljudi svracali i dugo ispitivali moje lice, moje zube i ramena, ali moje oci i ruke su ostali neprimeceni. Citav moj zivot se mogao procitati iz kaziprsta jedne ruke. Samo to nisu znali, nisu osetili...

Dugo je vremena proslo, dok nije dosla ona i dugo trazila senku u mom oku. Gledala me i rekla decaku koji je dosao sa njom:

- To je to! Takvog trazimo.

Bio sam kao igracka koja je cekala svog gospodara. Trebalo je samo da mu se svidim.

- Delices igracke sa njim? - upita zena.

- Ne, ja sam kralj a kraljevi ne dele stvari - odgovorio je.

Pruzio sam joj ruku i pogledao je ravno u oci. Bila je paralisana tim sjajem, zeljom i zudnjom. Mojim otvorenim pogledom. Mogla je osetiti tu iskru svetlosti u meni. Zelela je rasplamsati je.

Stegla mi je ruku:
- Sada te vodim do zvezda!

- Ja vec imam svoje zvezde - rekoh naivno.

- Hoces li mi ih pokazati?

- Hocu.

Okrenula se coveku, koji je trebao biti biti moj otac i rekla:

- On je pravo rajsko voce.

Ispred kapije Doma stajao je parkiran veliki porodični auto. Ušli smo u njega i uneli ono malo stvari što sam posedovao...
Četiri godine mog života, spakovane u jednu torbu. Nismo puno razgovarali usput. Svako u svojim mislima, ćutali smo i sekli autom maglu tog zimskog jutra.
Dečak koji je sedeo do mene se zvao Andrija. Bucmast klinac, obraza kao krofne, delovao je usamljeno. Kada bi me pogledao obrazi su mu se zarumeneli, od nekakvog stida .- Ti si sada moj brat! - rece mi gledajuci kroz prozor. - Moraš biti dobar dečak. - Dobri dečaci sve znaju i slušaju mamu i tatu
- Da - rekoh mu.
- Moras samo da budeš dobar !- ponovi on.
Kuća je bila ogromna. Ispred, bliže kapiji stajalo je veliko drvo, travnjak sa milimetarskom travom, cvece zasadjeno tako da prati liniju staze. Prosto neverovatno. Kao da je matematički izračunato i svaki deo dvorista postavljen uz visak. Nigde liske na travnjaku. Nekakva jeza prostruja kroz mene. .
- Ovo je tvoj novi dom .- reče mama Danica.
Zavrti mi se u glavi. Setih se sumorne zgrade Doma i debele dobroćudne kuvarice, koja me dočekala onog dana...
Njen širok osmeh i brašnjave ruke su me zagrlile i isto mi to rekle; - Ovo je tvoj novi dom!
Nasmešio sam se. Ali, zašto sam se potajno bojao, zašto mi je srce glasno kucalo, zašto sam treptao neprestano?
U kući smo svi imali svoju sobu, velika uredna kuća sa zategnutim prekrivačima preko kožnog nameštaja. - Bože, pomislih, kako je to skupoceno!
Kuća je imala svoj miris. Zavese su bile pomalo tamne, mada su lepo pristajale uz velike prozore. Otac je samo ćutao.
Danica je postavila sto,prepun hrane, mirisnih krofni i kiflica sjajnih. Tanjiri su bili zelene boje, baš kao Danicine oči.
- Prijatno - reče ona. Dobri dečaci kažu prijatno pre početka jela.
- Prijatno - ponovismo.
Prvi ručak je protekao uz malo priče i govorancije, sve je bilo jako ukusno i... po prvi put sam se prejeo. Stoga sam ranije otišao na spavanje.
Sanjao sam kako putujem vozom... da bežim od nekoga, trčao sam dugo, dugo i onda... Probudio sam se. Ispred sebe vidim Danicu sa ogromnim osmehom na licu;
- Danas te vodim u kupovinu!

Tako su godine prolazile ispunjene; školom,izletima, zimovanjima, letovanjima...bio sam zadovoljan. Kupovali su mi lepa odela, vodili na privatne časove crtanja, kupovali su mi poklone. Sa deset godina san uveliko naučio da pospremam svoju sobu. Danica je jednog dana ušla u moju sobu, otvorila ormar i izbacila svu moju odeću napolje. Rekla je da odeća nije dobro spakovana i ljutito dodala;

- Dobri dečaci uredno pakuju svoje stvari! Majice na majice, pantalone na pantalone.

Začudio me toliki bes. Spakovao sam svu odeću ponovo do kasno u noć. Ujutru je uradila isto!

Otac je samo ćutao.

Andrija mi je toga jutra za doručkom rekao;

- Moraš da budeš dobar dečak.

Tog dana, u školi sam dugo razmišljaoo tome da treba da popravim svoje ponašanje i budem bolji, kako se Danica ne bi ljutila.

Nakon škole, deca su se rasula kao klikeri, svako na svoju stranu. Želeo sam da prošetam i krenuo sam kući zaobilaznim, dužim putem , da razmislim i da isteram iz sebe taj osećaj krivice.

Na kapiji me čekala Danica hladnog pogleda.

- Dobri dečaci ne idu tim putem! - izustila je.

Prstom mi je pokazala vrata od kuće i pogledao sam. Tek tada sam shvatio da su zavese tolko tamne, da se ni na jakom svetlu nisu mogle nazreti siluete u kući. Postade mi jasno da će noć biti teška. Danica me ošamarila, prvo jednom, zatim drugi put i tako ponavljala. Gurala me i spoticala svaki put kada bih pokušao da se podignem. Pričala je i cedila kroz zube priče o lepom ponašanju. I onda, krv iz nosa zaustavlja njenu histeriju i nedolično ponašanje.
Ćutao sam.

Istrpeo sam, ali sam znao da će me i ubuduće čekati ista kazna. Narednih pet godina sam pakovao svoje stvari iznova i iznova... Osetio sam udarce , ali nikada nisam plakao.

Čuo sam Danicu jedne noći kako jeca i priča sama sa sobom. Sa puštenom kosom preko ramena delovala je nesrećno i jadno. Danica je uvek nosila podignutu kosu, diskretno našminkana delovala je uredno i odmereno... Bila je prava žena sa stavom.

I onda, taj prizor! Video sam je kako se brani rukama, podignutim, šakama je štitila lice i govorila

- Nemoj! Nemoj!

Bila je potpuno sama te noći
.

Duboko u sebi pronasao sam komadiće istine i rekao sebi da je volim.

Dolazila bi svake večeri pre spavanja, poljubila me nežno i rekla;

- Ti si dobar dečak, ti si andjeo! Ti si moja zvezda!

Toliko puta sam uzdisao, toliko puta želeo, toliko puta da joj kažem... Ali,nisam mogao. Naučio sam da je strpljenje najbitnija stvar u životu. Da mnoge stvari treba progutati, usta zatvoriti.

Jedne večeri, kada je posustala od skrivanja i nemoći, kada je napad paniike obuzeo celu, Danica me optužila da je ne volim. Otac je posle dugog ćutanja rekao; - U redu je! Biće sve u redu! Potapšao je po ramenu i ona se smirila. Gušila se u suzama, gledala me očima punim tuge i rekla mi;
- Andjele...

E, tada nisam mogao, tada nisam izdržao. Udahnuo sam duboko i po prvi put počeo da plačem. Uzeo sam joj hladne ruke, te ruke od bolova. Ruke koje su me toliko puta mazile i toliko puta mrvile kao koru hleba. Video sam je kako šapuće, kako mi ponavlja;
- Andjele!

Naježio sam se. Pogledao sam joj ruke i rekao;

- Zar nisi znala da se andjelima ne lome krila!

Te noći sam spakovao svojih dvadeset godina i napustio kuću. Uz zvuke muzike u ušima, napuštao sam gnezdo, kojem nisam pripadao. Razmakao sam zavese i gledao obećani grad.

Vesna Lačković