Ožiljak

Novembar 2005.

Zovem se Stevan. Živim sa majkom u predgradju  malog grada u zapadnoj Srbiji.

 Zivimo u kuci, koju je moja majka nasledila od pokojnog dede koji je ostao samac citavog svog zivota.

Kad sam se ja rodio, istog tog dana moji roditelji su bili sigurni da kuca pripada nama.

 Kazem roditelji jer,  moj otac je ziveo sa majkom, ali samo par godina. Majka je patila

 i grizla usne ceo zivot, a ja sam rastao pored nje kao siroce. Tako su ljudi pricali u selu.

 Bio sam srecan sa majkom, imali smo sve, sto nam je bilo potrebno za zivot

Oca se secam vrlo malo. Secam se ogromne ruke koja me golicala kako bi iskazala ljubav.

 Ja sam osecao bol, ali sam se uvek smejao, osecao sam da tako treba. Otac je imao

 istetovirano zensko ime na toj ogromnoj ruci, ali to nije bilo ime moje majke.

Znao sam da je to bila ziva rana, nesto sto ne moze nikad proci. Kasnije,

 kad sam odrastao, shvatio sam da nas je ostavio zbog te zene, zbog tog imena na ruci

 srusio se zivot moje majke.

Uz nju sam patio i ja. Shvatio sam da ne treba previse poklanjati sebe ma koliko nam stalo

 do tog nekog. Obecao sam sebi, jedne noci pred spavanje uz vecernju molitvu,

 da cu biti dobar covek.

Tako, otac se nikad vise nije vratio cak  ni po njegove stvari. Stajale su oprane

 i spakovane u jednom delu ormana, cekajuci godinama svog vlasnika, koji nikad

nije dosao po njih

Majka je radila u fabrici obuce i nije zavisila ni od koga. Ja sam uvek imao novo odelo,

 najbolje cipele u razredu, tako da su mi mnoga deca zavidela, a ja, se nisam pravio vazan,

 jer cipele nisu cinile srecu, za razlliku od vecine ja ne da nisam imao oca, nego moja majka

nije imala zivotnog saputnika, kojeg je puno volela. Pored gorke istine, da je nije voleo,

 da mu je vremenom postalo dosadno u njenom drustvu, u drustvu zene koja mu je

 podarila dete.

Vreme je prolazilo,smenjivali su se leta i zime, ja sam osecao mirise novog vremena.

Ziveo sam

 u Beogradu, za vreme mog studiranja u malom  istrosenom stanu, gde su zidovi uveliko

 poceli da crne i farba sa prozora da guli, ostavljajuci trag svaki put kada bih pomerio zavesu.

 Cela zgrada izgledala je sablasno i jeftino, ali, voleo sam Beograd.

Gubio sam se u dusi tog velikog grada, u glavi su se misli samo rojile i nizale poput

sitnih perli, imao sam utisak da svaki novi  nalet vetra ili prolazak automobila odnosi

jednu brigu u daljinu, a ona nova kao da zurno ceka iza coska da zauzme njeno mesto.

 I tako u nedogled. Susret stare i nove brige cinili su moj korak sve tezim, poceo sam traziti i ispitivati

one dubine nemoguceg.

Ali nepravda se sretala svuda i tiho lebdela iznad nas.

Ostao sam u Beogradu dva meseca, blizio se Uskrs i otputovao sam kuci kod majke.

Ona me zeljno iscekivala mada smo se culi svakodnevno, falili smo jedno drugom.

Osecao sam ogromno lepetanje krila u stomaku, znate ono kao kad se zaljubite

 ili ste previse uzbudjeni susretom koji dugo ocekujete. Ja sam to osecao svaki put

kada bih video majku i onu njenu vecitu tugu u ocima, jer nikad nije prebolela oca.

Jedno jutro, bio sam sam u kuci i verujte mi da ne volim da sunjam po tudjim stvarima ,

naleteo sam na majcin dnevnik. Kolebao sam se sta? Kako? Ali, radoznalost je nadjacala sve principe

privatnosti, tako da sam zeljno zavirio u tu svesku u kojoj se krila istina, strah, sumnja...

Istina!  Ta rec je pravila cuda u ljudskim odnosima, krijuci u svojim pipcima otrov ISTINE.

”Te veceri smo bili kod njegovih prijatelja, kada sam osetila blagi uzdah na vratu I reci.

”Ovaj lici na tvog bivseg frajera! A?

Osecala sam se bedno i ponizeno. Zar sam nekada pokazala da mi je stalo do bivseg

 frajera?

Sve svoje uspomene sam zatrpala u kutije i krenula dalje, jeste da je to bila kutija srca ali,

 bila sam u drugom stanju. Nisam ni sanjala kako se sve moze okrenuti i nestati u ovoj noci.

 Zasto?

 Pitala sam se dok sam se osmehivala njegovim prijateljima, kako ne bi primetili moju

 nesrecu. Tek tada sam shvatila koliko je moj zivot drugaciji od  onog kakvim sam ga

 predstavljala sebi i svojim prijateljima. Polako sam nestajala u retrospektivi nasih zivota.

Polako sam nestajala u “nepodnosljivoj lakoci postojanja”. Polako sam nestajala kao

zamisljena marioneta iznad glava ovih mladih ljudi, koji su se smejali i veselili.Da li

su oni zaista srecni? Treba ih pitati! O, Boze, gubila sam se u ludilu! Ne, ja to ne smem,

zar sam prezivela sve one strahote vezane za oca, pa one krizne godine gladi, boreci se

 da prezivim i da dodjem dovde, do ove veceri,gde shvatam da nista nije onako kako je

trebalo biti.

Ha!  Sada bi moja majka rekla, ”A kako je to trebalo biti,Branka?

  A ja, bih cutala i pitala Boga zasto siri nepravdu po narodu……”

 Bilo je tu jos mnogo ispisanih strnica, ali sam se plasio svakog zvuka koji je dolazio

spolja. Nisam zeleo da me majka zatekne kako gutam stranise njenog  dnevnika

i kako napokon otkrivam te sitne nesrece. Ona je zelela da u mojim ocima stvori

lepu ocevu sliku.

Pogledao sam na sat,imao sam jos dosta vremena do majcinog povratka, pa sam

onako sramezljivo ponovo otvorio svesku..

“Tek sada sam se secala svoje strepnje svaki put kada bi me ostavljao samu i

 odlazio kod svojih roditelja, pitajuci se,  mozda ce je sresti! Onda sam se gubila i

 korila sebe da sam bezdusna sto tako razmisljam, osecala sam da bi poziv te neke

 zene izbrisao nas zajednicki zivot. Tako su se u zivotu desavale stvari koje bi za

 trenutak stavile tacku na moje razmisljanje kao npr iznenadna smrt moje drugarice

i onda sam se pitala i sta posle toga?

 Nista.

Posle toga opet rana,krvava.

Koliko je to moje srce kad u njega moze stati toliki oblak tuge?

 Patila sam za svima, ne stedeci se kao da sam od Boga za uzvrat dobijala nagradu

 za hrabrost, a ja sam za uzvrat trazila samo ljubavi one prave, jer sve to kad jednom

 prodje, proslo je,  zauvek. Secam se, kako se Pavle gubio pri pomenu imena te zene,

iako se to nije ticalo nje, nego neke druge osobe sa istim imenom, kako se samo gubio

 i menjao izraz lica u ceznjivog coveka, propustenog uspeha. Cesto se secao momenata

iz rane mladosti i poredio te lepe momente srece i sadasnjosti, zaleci za tim vremenom

sto je proslo. Cesto sam se pitala koji je glavni razlog, zasto nije ostao sa tom zenom?”…

 Presao sam nekoliko stranica zeleci sto pre da saznam, poslednje misli, plaseci se jos

 uvek i strepeci,od osecaja, da li su prosle godine i dalje gusile sadasnje.

“I lice mi se izbrazdalo, govorila sam cesto sebi, dok sam se ispitivala u ogledalu,

koje jedino nije moglo da me slaze. Ogledalo mi je reklo, ne!  Jedino ne.  Iz mene je

 pocela izbijati iskra cudnih nadanja i reci, tako poznate,reci koje jacaju, - ” u meni

 zveckaju srebrne pare, jer danas je nalik na praznik, na prolece na svecanost. Zar je

 to samo laz? Zar je to prevara? Mislim na prvi i poslednji dan, odgovor, koji cu dobiti

ako se potrudim…”

Shvatila sam da mi se vreme izvuklo, kao svileni sal ispod kaputa, kada vam sklizne

sa vrata i vi osetite blagi drhtaj ali i novi nalet vetra koji vam probija usi, samo sto

 ovaj put ne ostavlja trag.”

 Bio sam srecan kada sam cuo kako se vrata otkljucavaju. Kada je usla majka sa

ogromnim osmehom na licu, razbila je onu pustos u domu i dusi, pevusila je –

”danas je nalik na praznik, na prolece, na svecanost”.

Bio je Uskrs, zurno smo poceli pospremati, smejuci se svakoj izgovorenoj reci.