Dva jezera

Branka me dugo promatrala, onako, čini mi se, ispod oka. Dan je počinjao da biva hladniji, još od podneva. Jutarnja borba mačevima, sa Stevanom, bila je slatka i duga. Izašli smo u park da odigramo fudbal, dva na dva.
-  Mama, kako se zove ovo mesto, gde stojimo, ti i ja?
-  Zove se Medak. - rekoh Stevanu.
-  Medak! To znači da je od meda. Tu živi medonja i pčelica, medonja se napije mleka i spavaaa...tamo u lišću. - Stevan se nadovezivao, vezao priču, mleo kao vodenično kolo.
-  Da. - rekoh mu veselo.
-  Puna si pozitivne energije i umeš sa decom,sva zračiš. Kao da si progutala fenjer! - nasmeja me Branka.
Mlada mama, koju sretnem s vremena na vreme u šetnji.
-  Ti si, nekako, drugačija. Oči su ti kao dva jezera. Mirna a duboka.
-  Hm, da.- promucah. Uz decu čovek oživi, ponovo postane dete. Snaga i energija akumuliraju danonoćno, onda počneš da letiš. Sanjaš i maštaš.
Stezala sam lanac na ljuljaški, pomodreli prsti su drhtali. Bila sam pročitana kao stare novine.
-  Ima u tebi puno dobrote, malo je takvih ljudi danas. - nastavi ona. Današnje mame pate od prestiža, stavljaju svoju decu na najveći stepenik života. Još sa dve godine, pune im glavu raznim i nebitnim stvarima. Uče ih pisanju i raznim geometrijskim oblicima. Deca danas sa dve godine žele biti; političari, pevači, javne ličnosti. Vreme je prožeto lažima, iluzijama, glasinama i neznanjem.
-  Ja želim voziti žuti kamion.- reče Stevan sav srećan.
-  Ti nisi kao većina, to pleni kod tebe. Jednostavna si.
-  Moja mama je kraljica. - dobaci Stevan. - Kraljice ne plaču.
-  Jel tvoja mama plače? - upita ga Branka.
-  Video sam je jednom. Obrisao sam joj suze i rekao da je dobra, da je prava kraljica i da ne sme da plače.
Oči mi ovlažiše. Pametna glava moja. Gledam u Branku, onako skupljenu i ona poče da plače. Uzeh joj ruku, mršava šaka, stegoh je:
-  Ma, pusti, dete! - rekoh iznenadjena.
-  Izvini, skupilo mi se. - pravdala se Branka. - I, ne poznajem te dobro, a eto, kao da me nešto tera... Kao da si otvorila ogroman prozor u meni.
Ćutale smo na kratko.
-  Svi mi imamo po nekog olovnog vojnika... tu negde, oko nas.- rekoh joj. - Moj život je izgledao kao igračka, pohabana od igre. Igračka-plačka. Kao kada dete oduva maslačak ili rasturi stvar,polomi vrat,iseče kosu... Bez proporcija... Osećala sam oštar dah patnje na vratu. To vreme se izvuklo i procurelo, kao pesak u peščanom satu. A onda, iz neveštih ruku, iz nestvarnih lutanja, od večernjih senki, uspevam da otkinem deo stvarnosti. Počnem da je glancam i glancam, da iz igre napravim dovoljno prostora za sebe. Tako sam napravila život. - Izručih iz sebe hrpetinu reči. Izbacih mulj na povrsinu svojih jezera,tako mirnih a dubokih. Ispalih metak u Brankino srce, toliko umorno.
-  Nada mi se odmotava kao klupko konca i polako pretvara u iskidane niti. Ujutru, u ogledalu, kao da gledam neku drugu osobu. Plašim se...
-  Ne daj se, Branka. - rekoh joj. -  Pokušaj istkati pokrivač samo za sebe, veliki i prostran. Dodaj mu boje i videćeš, uspećeš! Kada jednog jutra pogledaš u ogledalo, u njegovom odrazu videćeš sebe, nasmejanu i lepu. Raduj se.
                                                 Vesan Lačković