U krugu

Trazili smo se dugo
osvrcuci se oko sebe.
Lutajuci pogledima
Krali smo vreme
Iza zmajevog treptaja
Iza zida cekanja
U zemlji moranja.

Prokrvarili smo svoje dlanove
Gurajucu u njih strahove
Krili smo se iza umiranja
misleci da su besmislena...
I onda su nam se oci zatvorile
Natekle i podbule
Zenice pozutele
Od cekanja....

Trpali smo u usta
ocajnicki i halapljivo
Sve one lekovite reci,
Prepoznatljive.
Ne dajuci nadu da su prezrele
I osusile nas
Kao prezreli klas...

Verovali smo
Da cemo najprirodnijim zvakanjem
Ostvariti sklad
uzimanja i davanja.

Trazili smo se dugo
Osvrcuci se oko sebe
kao u zatvorenom krugu
U cijem je sredistu, pritajeno
Brujalo moje srce.

Pet Sunaca

Vrteci se u  krugu
zacarane tisine
Sanjala sam da sam rodjena sa pet prstiju
Da mi se primicalo bezbroj ljudskih prilika
Trazeci ono nezamislivo
Hujanje vremena

Sa Istoka se radjalo Pet Sunaca
Gradeci pet palata
Ruseci pet istina
Radjajuci pet ptica
Zavirujuci i prepoznavajuci
Miris beline
Pridigoh se na laktove
Da vidim sve te Sunceve boje
Ispod zlatne krosnje
Sto mi je zaklanjala nebo

Osmehnuh se ne znajuci
Da li cu u petoj nedelji dobiti srce
Ili cu nestati
Kao komadic leda na vrelom dlanu

Ucini mi se da to i nije tako malo
Ako svaki trenutak prozivim punim dahom
I  poslednji put osetim Peto Sunce.

Vesna Lackovic

Ispod ovog Neba

Vukli su na sve cetiri strane sveta
misleci da je Nebo cetvrtasto.

Na svakom prevoju
stavljali prsten
zeleci da isprave svaki nabor.
Bila je Kraljica
i saputala reci...

Prvi kraj je popustio
i Nebo se razvuklo.

Drugi kraj je dokazivao..
Gledao u oci...

Treci je bio bahat
i pekao je zenice

Borio se protiv apsurda
i strepnje
plaseci se rutine
i propadanja u sebe.

Cetvti kraj se drzao cvrsto.
Sa dusom Kameleona.
U milion Boja!

Voleo si biti sretan,
biti taj
sa krilima Pegaza.

Cetvrti kraj
je stvarao Prvi,
drzao Drugi,
Gurao Treci.
Stvarao sebe.
I gradio Nebo
Misleci da je cetvtasto.

Vesna Lackovic

Gospodin Mesec

Kada sam ti rekla
da je Mesec crven zato što pati
- smejao si se!
Nije savladao patnju
a želeo je.
Tako je neočekivano
iščezao i nestao
ispred naših očiju
kao što se u svitanja nestaje.
Modar crven,žut i beo
ne znajući tajnu svog spasa.
Valjao se.
Ali, ume on i drugačije!
Ume da izgubi dostojanstvo.
Da ode.
Da ostavi rupu.
Crnu, duboku.
Da zatamni nebo.
A do juče smo mislili da Nebo
ne može bez njega,
da nema dana ni noći
da zvezde ne znaju s'jati
bez njegovog veličanstva!
Kada se povuče u svoje odaje
i sakrije svoju bradu,
kao grom iz vedra neba
po nama se proliju suze.
Ne daju nam leći
jer njega nema...
U stotinu odjeka vrištimo...
Uplašeni.
Od nemoći
i svega onoga što nam veže
unutrašnje ridanje
i stotinu bolova...
Kad potone Gospodin Mesec
Ne umemo se smejati!
Jer on je rekao - dosta!
Igrao se sa nama
vrteći svoju bradu,
pokazujući nam
koliko gorcine krije u njoj.
Znali smo
da se po danu krio u nama,
jer nije bio isti
spolja i iznutra.
Znao je biti drugaćiji
i izgubiti dostojanstvo!

Predskazanje

Lažni mir nedeljnog jutra
obojen nijansama tvoje ličnosti,
stavi mi belu masku na lice
iza koje nema ništa - osim praznine.

Nijedne misli da je oživi
nikakvog osećanja
da joj povrati izgubljenu boju.

Kad želim da sam srećna
Zažmurim!
Tada tišina odzvanja tvoje ime...
Na čistom nebu
kao u nekakvom ogledalu
u kasno avgustovko popodne...
Vidim jednu usamljenu Pticu
isuviše stvarnu
da bi mi ličila
na bilo kakvo predskazanje!

Ljubav

Ljubav je kad osetiš da si drugačiji
onako, bez oklopa bubašvabe...
Ljubav je kada se ne bojiš
da otvoriš radnju sa datim obećanjima
čekajući da otvori sanjive oči...
Ljubav je kad pričaš sa dragim ljudima
i misliš koliko je život lep.
Ljubav je kada se zaplačeš
jer onda znaš da ti je stalo...
Ljubav je kada te boli
a Ti ne znaš šta!
Ljubav je kada trepneš
i kad se znojiš.
Ljubav je kada čekaš.
Ljubav je kada kasniš.
Ljubav je kad zuriš.
Ljubav je kad zakasniš.
Ljubav je kada se boriš sa polu svetom!
Ljubav je kičma u skeltnom sistemu.
Opsesija.
Ljubav je kad čupamo staro
zarad nečeg novog.
Ljubav je kada joj mrgudan kažeš
da si njen vetar sa četiri strane...
Ljubav je kada se budiš širom otvorenih očiju
istreniran
da budeš siguran u sebe.
Ljubav je kad nekakvom mudrinom
obdariš glavu
i velom lažnih reči
zaviješ istinu....
Ljubav je kad voliš sebe
i sve zveri u sebi.

Igra

Neka smo dali više
u sve ono od čega su nas odgovarali...
Propadali
U najdublje
I najmračnije dvorane
Odlazili i dolazili,
Smehu dali ukus...

Ubili se u Igri
sa zastrašujućom jasnoćom
pogrešnih linija,
i mutnih boja...
Dok smo se tako,
obnevideli od traženja i gaženja
Plašili
Da nas ne prepoznaju
Od srca do bilo čega...

Prepoznaju se oni što su umirali
i ponovo cvetali
Oni sa lepljivim dodirom
što ni krivi ni dužni
u močvari emocija
guše mehanizam duha
Zbog pogrešnih linija
i mutnih boja.

Prepoznaju se Oni,
što u Igri
Razbiju kristalni mesec,
Zažmure...
i sve ostane želja...

Prepoznaju se Oni
Što čekaju zore
Dok nebo beli,
kao trošna bela haljina.

Nenadmašni

Kad pobele zvezde
tuga uvek pada u tvoje oči,
nebo i zemlja izmene mesta
i zasigurno vrate
demone iz tebe.

Nenadmašan u dijalogu
koračaš kao Mesec iza oblaka...
I
Nasmešim se svaki put
sa očima punim sjaja
kao da život vidim prvi put.

Nenadmašna u radoznalosti
u lošoj verziji sebe
gutam kao Titan
svu tvoju ljubav.

Zasuze oči svaki put
kad se provuku kroz tebe
i preskoče zidove...
Na jedan dan.
Na jedan sat.

Dečiji san

Žarko sam želeo da odem na Saturn. Da osetim savršenstvo te planete i sav taj ukus o kojem su zemljani govorili. Ali sam se i plašio svega novog što ću zateći tamo....Zastrašujuća priča o torbama osećanja koje nisam smeo poneti mi se činila čudnovata. Ako sam i  želeo zakoračiti na drugu planetu morao sam sva svoja osećanja ostaviti na samom ulasku, na velikoj Kapiji koja je razdvajala zemlju od Saturna. Tako sam zamišljao taj međuprostor. Rekoše, da moram ući čista srca. Jer, tamo iza tih vrata,nalazi se druga strana našeg uma. Svega onoga za čim vapimo i čeznemo i tražimo smiraj i lepotu zatvorenog oka. Ja sam želeo da izgubim nemir i nemoć, nepravdu i sve one grimase koje sam godinama pravio...i stvarao drugog sebe.
- Gde ideš? - upitaše me.
- Idem na Saturn. - rekoh sav radostan.
- Uh! Dalek je to put. Moraš poneti puno stvari.
- Ne moram - rekoh. Ne nosim ništa. Tamo su pravila drugačija. Tamo ne smete da nosite ništa teže od sebe.
Gledali su se.
- Kako!
- Morate ući čista srca. Bez emocija U bestežinskom stanju svog tela, dobijate život u potpuno drugom obliku. NIšta ne tražite, sve imate. Ali, nemate osećanja!!!
- Glupost! - rekoše. Ti ovde imaš sve. Bez osećanja nema života.
- A šta ako ti se pokvari srce? - upitah.
- Lako. Osećanja će ti pomoći da ga popravis.
- Ali, tamo ću biti zdrav i imaću sve što mi je potrebno. Ljudi samo ponavljaju reči,kao da tako učvršćuju očekivanja. Beskonačna. Samo im to preostaje.
- Prestaćeš da se smeješ! - reče mi sarkastično. Izgubićeš svaku grimasu koju si godinama stvarao, preživljavao, svaku ogrebotinu....
- A šta ti dobijaš tim osećanjem, eto tvoje oči su kao dva jezera. Beživotna. Zar nisi poželeo da jednom za svagda spustiš svoj teret pored sebe? - rekoh mu.
- Poželeo sam, da. Spustim ga ponekad. - reče dečak i zagrize svoj biskvit. - Ali ti ne vidiš.Ti ideš daleko na neko drugo mesto verujući da tamo imaš previše vremena i prostora za sve.
- Ti si kukavica. - rekoh mu.
- A ti se plašiš sebe.
- Ti si,ufff!!! Ti si...Šta ti se desilo s rukom?
- Ništa. Rođen sam bez nje.
- I opet si srećan?
- Srećan! Na Zemlji možeš da se zakrpiš. - reče pobedonosno.
- Ali, kad odeš na Saturn- tamo si bezbedan.Nema  radjanja i umiranja, rusenja i gradjenja, transformacije, regeneracije..Samo život!
- Dobro, ti onda idi.
- Dobro, a ti kad zatvoriš oči i sve ti postane bezbolnije...seti me se.

Svetlost

Koračala sam lagano
i ti si moj korak pretvorio
u padanje rasutih bisera.

Rekao si mi - Prosula si se kao svetlost!-
Svaki naklon mog tela
držao duboko u sebi.
Plesala sam kao zmija
u ritmu plamena
velike mirišljave sveće.

Kupao si se u mojim  očima
kao Narcis.
Svakog dana čekao i dočekao.

Govorio si da se boja mojih očiju graniči sa jezom.

Video si me kako plačem
u strahu,
da mi se obrazi ne užare od srama....

Stezao si me
i želeo da gorim....

Ali si nestao onog dana
između mojih prstiju
provukao si se kao
svetlost.

Vesna Lačković