Dan

Pišti na poslednjoj tramvajskoj stanici.
Pišti i budi se jutro.
Duži je dan.

Razapet od svitanja do sumraka
polako klizi niz ulicu dugu.
Gledam ga !

Izvi se iz mene bešćutno i nemo.
Izgubi u povorci ljudi, uz uzvike i krike,
praveći grimase na uličnoj pozornici.

Miluje lica nežna i bela,
zatrpava bezdane u glavama mnogih.

Lomi im misli k'o crkveno zvono i smeši se svojoj dužini.
Prosu se dan kao kliker stari na poslednjoj tramvajskoj stanici.
Duži od noći, kraći od zore, penje se na ulice moje.

Penje i puzi, klatni k'o klatno,
u našim glavama kopa zlato.
Misli nam kida dan, kada je miran i sam.
Kada je tmuran šeta po nama,
glumi da je bitan i jak.

Dan moj je ispunjen samim sobom...
On razapet klizi niz ulicu dugu.
Gledam ga !
Izvi se iz mene i ode...

                                        Vesna Lačković