Zemlja

Deo smo zemlje i mirisne trave,
cvetnog polja i žutog žita.
Tragovi nebriga
na mome licu
brišu i poslednju crticu.

Zemlja nam je mati
to mora svako znati.
Biti na strani života
bila bi samo dobrota.

Tragovi,
velikog Beograda,
tišina proguta usnuli grad.

Negde daleko, vetar mi dođe
pokida sećanje i tiho prođe.

Cvrkut ptica i šuštanje lišća,
mirisne trave i dalekog sna.
Odneše mene i misli moje.

A jeleni, pastuvi i orlovi crni
svratiše u naš grad.

Sve teče i sve se menja,
samo je gradska tišina nema
ostala sama, ostala ista
sa dušom praznom
k*o suza čista.

     Vesna Lačković