Smejem se

Ponekad mi se čini
da nikada neću ostariti.


Smejem se, onako...
Čim otvorim sanjive oči
umesto prvih reči,
smejem se jutarnjoj sreći.


Obuvam svoje lakovane cipele
i krećem u život k*o žena.
Smejem se i navlačim
bezbrižno i nemo,
haljinu na život, kao odelo.

Mogla bih da nižem šarene perle
u providne niti svoje,
zastanem tako
i divim se sebi...
Kao da živim u pamučnoj peni.

Ponekad mi se čini
da ne znam stati, dane brojati,
osmehe slati...
Smejem se, onako...
Uz jutarnju kafu,
dok Sunce beži od zore.

Dvoumim se kad - kad u sudaru sveta
u traženju našeg vetra.

Kao zvezda padalica,
što zna gde će pasti,
zavuče se tako u pogled tupa, sa jednom željom!
Da me kupa!

A, ja ćutim
i smejem se, onako,
između dva sveta,
i proleću i letu
i jeseni i zimi
smejem se novoj životnoj širini.

                     Vesna Lačković