Žarko sam želeo da odem na Saturn. Da osetim savršenstvo te planete i sav taj ukus o kojem su zemljani govorili. Ali sam se i plašio svega novog što ću zateći tamo....Zastrašujuća priča o torbama osećanja koje nisam smeo poneti mi se činila čudnovata. Ako sam i želeo zakoračiti na drugu planetu morao sam sva svoja osećanja ostaviti na samom ulasku, na velikoj Kapiji koja je razdvajala zemlju od Saturna. Tako sam zamišljao taj međuprostor. Rekoše, da moram ući čista srca. Jer, tamo iza tih vrata,nalazi se druga strana našeg uma. Svega onoga za čim vapimo i čeznemo i tražimo smiraj i lepotu zatvorenog oka. Ja sam želeo da izgubim nemir i nemoć, nepravdu i sve one grimase koje sam godinama pravio...i stvarao drugog sebe.
- Gde ideš? - upitaše me.
- Idem na Saturn. - rekoh sav radostan.
- Uh! Dalek je to put. Moraš poneti puno stvari.
- Ne moram - rekoh. Ne nosim ništa. Tamo su pravila drugačija. Tamo ne smete da nosite ništa teže od sebe.
Gledali su se.
- Kako!
- Morate ući čista srca. Bez emocija U bestežinskom stanju svog tela, dobijate život u potpuno drugom obliku. NIšta ne tražite, sve imate. Ali, nemate osećanja!!!
- Glupost! - rekoše. Ti ovde imaš sve. Bez osećanja nema života.
- A šta ako ti se pokvari srce? - upitah.
- Lako. Osećanja će ti pomoći da ga popravis.
- Ali, tamo ću biti zdrav i imaću sve što mi je potrebno. Ljudi samo ponavljaju reči,kao da tako učvršćuju očekivanja. Beskonačna. Samo im to preostaje.
- Prestaćeš da se smeješ! - reče mi sarkastično. Izgubićeš svaku grimasu koju si godinama stvarao, preživljavao, svaku ogrebotinu....
- A šta ti dobijaš tim osećanjem, eto tvoje oči su kao dva jezera. Beživotna. Zar nisi poželeo da jednom za svagda spustiš svoj teret pored sebe? - rekoh mu.
- Poželeo sam, da. Spustim ga ponekad. - reče dečak i zagrize svoj biskvit. - Ali ti ne vidiš.Ti ideš daleko na neko drugo mesto verujući da tamo imaš previše vremena i prostora za sve.
- Ti si kukavica. - rekoh mu.
- A ti se plašiš sebe.
- Ti si,ufff!!! Ti si...Šta ti se desilo s rukom?
- Ništa. Rođen sam bez nje.
- I opet si srećan?
- Srećan! Na Zemlji možeš da se zakrpiš. - reče pobedonosno.
- Ali, kad odeš na Saturn- tamo si bezbedan.Nema radjanja i umiranja, rusenja i gradjenja, transformacije, regeneracije..Samo život!
- Dobro, ti onda idi.
- Dobro, a ti kad zatvoriš oči i sve ti postane bezbolnije...seti me se.
- Gde ideš? - upitaše me.
- Idem na Saturn. - rekoh sav radostan.
- Uh! Dalek je to put. Moraš poneti puno stvari.
- Ne moram - rekoh. Ne nosim ništa. Tamo su pravila drugačija. Tamo ne smete da nosite ništa teže od sebe.
Gledali su se.
- Kako!
- Morate ući čista srca. Bez emocija U bestežinskom stanju svog tela, dobijate život u potpuno drugom obliku. NIšta ne tražite, sve imate. Ali, nemate osećanja!!!
- Glupost! - rekoše. Ti ovde imaš sve. Bez osećanja nema života.
- A šta ako ti se pokvari srce? - upitah.
- Lako. Osećanja će ti pomoći da ga popravis.
- Ali, tamo ću biti zdrav i imaću sve što mi je potrebno. Ljudi samo ponavljaju reči,kao da tako učvršćuju očekivanja. Beskonačna. Samo im to preostaje.
- Prestaćeš da se smeješ! - reče mi sarkastično. Izgubićeš svaku grimasu koju si godinama stvarao, preživljavao, svaku ogrebotinu....
- A šta ti dobijaš tim osećanjem, eto tvoje oči su kao dva jezera. Beživotna. Zar nisi poželeo da jednom za svagda spustiš svoj teret pored sebe? - rekoh mu.
- Poželeo sam, da. Spustim ga ponekad. - reče dečak i zagrize svoj biskvit. - Ali ti ne vidiš.Ti ideš daleko na neko drugo mesto verujući da tamo imaš previše vremena i prostora za sve.
- Ti si kukavica. - rekoh mu.
- A ti se plašiš sebe.
- Ti si,ufff!!! Ti si...Šta ti se desilo s rukom?
- Ništa. Rođen sam bez nje.
- I opet si srećan?
- Srećan! Na Zemlji možeš da se zakrpiš. - reče pobedonosno.
- Ali, kad odeš na Saturn- tamo si bezbedan.Nema radjanja i umiranja, rusenja i gradjenja, transformacije, regeneracije..Samo život!
- Dobro, ti onda idi.
- Dobro, a ti kad zatvoriš oči i sve ti postane bezbolnije...seti me se.
Нема коментара:
Постави коментар