Igra

Neka smo dali više
u sve ono od čega su nas odgovarali...
Propadali
U najdublje
I najmračnije dvorane
Odlazili i dolazili,
Smehu dali ukus...

Ubili se u Igri
sa zastrašujućom jasnoćom
pogrešnih linija,
i mutnih boja...
Dok smo se tako,
obnevideli od traženja i gaženja
Plašili
Da nas ne prepoznaju
Od srca do bilo čega...

Prepoznaju se oni što su umirali
i ponovo cvetali
Oni sa lepljivim dodirom
što ni krivi ni dužni
u močvari emocija
guše mehanizam duha
Zbog pogrešnih linija
i mutnih boja.

Prepoznaju se Oni,
što u Igri
Razbiju kristalni mesec,
Zažmure...
i sve ostane želja...

Prepoznaju se Oni
Što čekaju zore
Dok nebo beli,
kao trošna bela haljina.