Gospodin Mesec

Kada sam ti rekla
da je Mesec crven zato što pati
- smejao si se!
Nije savladao patnju
a želeo je.
Tako je neočekivano
iščezao i nestao
ispred naših očiju
kao što se u svitanja nestaje.
Modar crven,žut i beo
ne znajući tajnu svog spasa.
Valjao se.
Ali, ume on i drugačije!
Ume da izgubi dostojanstvo.
Da ode.
Da ostavi rupu.
Crnu, duboku.
Da zatamni nebo.
A do juče smo mislili da Nebo
ne može bez njega,
da nema dana ni noći
da zvezde ne znaju s'jati
bez njegovog veličanstva!
Kada se povuče u svoje odaje
i sakrije svoju bradu,
kao grom iz vedra neba
po nama se proliju suze.
Ne daju nam leći
jer njega nema...
U stotinu odjeka vrištimo...
Uplašeni.
Od nemoći
i svega onoga što nam veže
unutrašnje ridanje
i stotinu bolova...
Kad potone Gospodin Mesec
Ne umemo se smejati!
Jer on je rekao - dosta!
Igrao se sa nama
vrteći svoju bradu,
pokazujući nam
koliko gorcine krije u njoj.
Znali smo
da se po danu krio u nama,
jer nije bio isti
spolja i iznutra.
Znao je biti drugaćiji
i izgubiti dostojanstvo!