327 V. Lačković

Svakog dana sam slušao kako mi roditelji prićaju: - Izgubićeš glavu jednog dana! Previše umoran i scrpljen osećao sam se potuno rastrojen. Da li je to moguće!!!
Dani su prolazili i zaboravio sam na svoj strah. Onda, jednog dana otac se prodera i rece:  - Koncentriši se! Gubiš kontrolu! Potpuno nem, sedeo sam na rubu svog kreveta i držao svoju glavu. - Eto, desilo se!!! Glava mi je ipak spala!!!

Nisam mogao da plačem jer je glava bila beživotna. Moje oči su bile zatvorene a telo je mislilo. Uzeo sam svoju glavu, stavio u kutiju i otišao u radnju - glava.
- Dobar dan, želeo bih da mi namestite glavu?
- Vaša glava mora da se provetri par dana! - reče dubok glas.
- Ali, šta ću raditi bez glave?
- Dečače, pogledaj koliko njih nema glavu!!! Broj raste iz dana u dan munjevitom brzinom. Gube razum, koncentraciju, interesovanje...
Nemaju osećanja!
- Ali, ja imam. Ja sam dobar.
- Da imaš ne bi bio tu sa glavom u kutiji.
Uze moju beživotnu glavu, prevrnu je par puta i reče:
- Tvoja glava je puna magle!!! Hm, iza nje vidim ogromna vrata!
- Otvorite ih, molim vas! - molio sam. Znao sam da su to vrata moga uma.
- Ali, vrata su zakljucana i glava maglovita. Mora da se provetrava nekoliko dana. Uzmi svoj broj i dodji za sedam dana. Ako izgubiš taj broj - ostaćeš bez glave!!
Izašao sam sa svojim telom, Mislio sam rukama. I koračao,koračao,koračao....Od mraka do jutra,od danas do sutra...
Onda je došao i taj dan kada sam trebao da idem po svoju glavu. Ušao sam u radnju i red je bio dugačak. Čekao sam i čekao stežući u rukama svoj ključ.
Neki su se vraćali bez glave. Čulo bi se samo: - Uzalud. Nema pomoći!
Plašio sam se. Izneveriću roditelje. Ostaću bez glave. Pretvorio sam se u broj. Kako! Zašto! Želim da budem dobar!
- 327?
- Da, ja sam.
- Vaša glava je provetrena.
- Oh, hvala.
-Sledeći....
Stavio sam svoju glavu i otišao kući. Mama i tata su me pozdravili sa ogromnim osmehom na licu.:
- Da li si se naspavao, sanjalice!!!

Fleke

Dugo si verovao
da se tuga krije samo u mračnim hodnicima srca...
Da je čistilište unutrašnja strana...
Da u zverima vidiš spas.
Da u Danteoovom Paklu
vidiš postojanje sopstvenih demona.

Mi smo samo spojeni rečima
i razdvojeni uzdasima,
težinom vazduha i
''nepodnošljivom lakoćom postojanja''.
Potpuno preplavljeni osećanjem
potpune nemoći,
skidamo veo zakopane nesigurnosti.
Hiljadu zvukova, hiljadu laži,  hiljadu godina
Hiljadu tupih odjeka.
Neće oprati fleke.

Vesna Lačković

Zagrljaj

U treptaju
vidim
daljinu
dugu...
U očima porušen svet...
U grudima  Trojanski poraz...
U srcu led i gnev.

Trgni 
iz sebe sada...
Izvij iz srca buđ
Trgni sa kragne mrlju
Mozda je poslednji put...

Sudiš
po očima
iz kojih si pustio,
gavrane i vrane
Bacio čini na ideale stare
Pomutio vere stare
Pocepao čarolije davne
Stvorio bogove nove
Pronašao boje prave!
Obojio stvari stare
i svemu dao ukus!

Na reveru okačen pogled...
I suza klizi niz  dlan...
Zamisli!
Ti si ja!

I svo to vreme
Kao da nevini umiru..
Kao da Dunav plače ..
Kao da stojiš i
Bez ikakvog razloga
Grliš me.

ON

Stajao je začuđen
što više nije sam
između ljudi od iste materije.
Razapet između želje
da je na nekog stavio više gline
a nekom ni glas nije dao...

Hipnotisan bukom
i šapatima u glavi -  da nije jedini.

Pokušavao je da nadvlada svoju slabost
i da po ko zna koji put - ne zarida!

Iznad njegove glave u visini
nestajale su pepeljaste ptice...
U trenutku kada je podigao glavu
sunce ga zapljusnu po očima
i kristalna suza se stoči
niz njegove obraze.

Znao je da će je sresti.

Vesna Lačković

On je rekao da je ona bila ono što je nedostajalo

Sve ono što je mogao sakriti 
U dzepovima svog kaputa. 
Sve ono što je mogao obrisati kada je to poželeo... 

Bila je hram 
u kojem je čuvao svoje stvari 
njegovo oko,
umesto bazena.. 
On je rekao da Jing i Jang zaista postoji!

I ako je znao da se svet neće složiti... 

Nije menjao izraz lica. 
On je rekao da ne želi da se menja! 
Da su razlike sitne finese u slaganju ljudskog karaktera. 

On je rekao da je ona sve što je nedostajalo! 

A ona je slušala bili Holidej za buđenje ... 
Velikim slovima pisala Ljubav
Zelje su joj pravile krila... 
Bila je komadić koji nedostaje!

Ponekad poželim

Poželim da dodirujem
deo tebe,
što se ne vidi.
Onaj deo koji ne daješ svima
koji je samo tvoj međuprostor
u kojem ponekad živim
i kupam se u svetlu.

Poželim da dodirnem
deo slobode
gde ne postoji red.
Ne volim red! Ni zbog čega.
Zbog svega. Praznine. Mene.

Poželim da ti kažem
da smo zatrpani trenutkom,
uvijeni u belo,
da ni tvoje ni moje srce nije celo!

Nedostaješ mi
u najkraćem plaču.

Nedostaješ mi
u beloj pamucnoj potkošulji,
onakvoj...
kakvu ima privilegiju da nosi
samo onaj ko izgubi u šahu...

Ponekad poželim
uvući te u igru
blistave noći
da se smeješ kao ja.

Vesna Lačković

Ljutiš se bezveze

Ljutiš se bezveze...

I svaku misao,
zvučnu
pola u etar baciš...
Misliš,
lakše će biti...

Ne ljuti se bezveze!

Jednog dana kada se umorim
nežno me pokrij preko bedara,
biser mi iz srca izvuci
neka to budu najlepši zvuci...

Jer, naoružana sam dobrotom!
Onako do zvezda.
Ne umem da se sakrijem iza namrštenih
obrva,
niti da malo ćutim
niti manje da volim.

Ljutiš se kad preterujem,
kad ti kažem koliko te volim!

Jednog dana u nedostajanju
izgubila sam se kao u ratu!
Bio je to poraz nad porazima.

Želeti nešto što već nemaš...
a ti se ljutiš,
kad misliš na mene!
I sve misliš: Lakše je meni!
Što nosim čizme od zlata
i širok osmeh u srcu...
Ljutiš se kad o tebi pričam
duriš kad najdublje ćutim.

Vesna Lačković

Kako te zamisljam

Tako te zamisljam
dok otvorenim ustima
gutam prohladni vetar.

Dok u pomrcini,zulja poneka rec
ma koliko mala i tiha bila...

Zagledana,
zamisljam zvezdu
slicnu izgubljenoj ptici,
kako sporo pada...

Secanja na lepo i belo
crveno,plavo,zeleno...
Taj cudesni mocni plast..
Sarata i Vipulia
Svet u kojem se srcem smejes
i ocima volis....

Svet u boji!

Utrnes u mojim ocima
poput svetlosti,
dok ja cekam da svane.

                        Vesna Lackovic

U Imperiji

Gledam te sa ukočenim licem
bespomoćno, kaskajući za tobom...
I dok smo već strahovali
da li ćemo stići do ukusa ravnodušnosti,
hoćemo li umeti da u svemu onome
što celog života nismo primećivali,
odjednom
pronađemo.
Taj ukus...
Tu boju...
I miris...
Tu izbočinu...
Tu ljubav u košulji...

Zadrhtim, kada ti vidim lice
koje,
bezobrazno poručuje
da voliš me isto kao ja tebe.

Rasplačem se i srce od straha poskoči.

Tada robujem u imperiji!
Tada je vreme za ljubav!
Tada se vreme gubi!
Tada znaš da si živeo koliko treba!
Tada znam i ono što ne znam!
Za put bez očekivanja.
Za umiranja i nadanja!
Za skriveni treptaj.
Tada imam tri srca.
Tada si sjajniji od zlata!
Tada te volim!

Vesna Lačković

TI

Ti si pronašao
mene u meni.
Kao jagnje i vuk,
oblak i muk...
Kao brazda u mozgu.

U trenutku
si pljusnuo Sunce
po mojim očima
i gotovo zaslepeo...

Spotičići se
u mojim zenicama
našao si zaklon.

Obuzeta snaznom željom
pojurila sam u dubinu tvoga oka
kao po nekom prećutnom dogovoru.

Opijena prejakom svetlošću
zbog koje bi se bar jedno od nas moglo
rasplakati.

Vesna Lačković