327 V. Lačković

Svakog dana sam slušao kako mi roditelji prićaju: - Izgubićeš glavu jednog dana! Previše umoran i scrpljen osećao sam se potuno rastrojen. Da li je to moguće!!!
Dani su prolazili i zaboravio sam na svoj strah. Onda, jednog dana otac se prodera i rece:  - Koncentriši se! Gubiš kontrolu! Potpuno nem, sedeo sam na rubu svog kreveta i držao svoju glavu. - Eto, desilo se!!! Glava mi je ipak spala!!!

Nisam mogao da plačem jer je glava bila beživotna. Moje oči su bile zatvorene a telo je mislilo. Uzeo sam svoju glavu, stavio u kutiju i otišao u radnju - glava.
- Dobar dan, želeo bih da mi namestite glavu?
- Vaša glava mora da se provetri par dana! - reče dubok glas.
- Ali, šta ću raditi bez glave?
- Dečače, pogledaj koliko njih nema glavu!!! Broj raste iz dana u dan munjevitom brzinom. Gube razum, koncentraciju, interesovanje...
Nemaju osećanja!
- Ali, ja imam. Ja sam dobar.
- Da imaš ne bi bio tu sa glavom u kutiji.
Uze moju beživotnu glavu, prevrnu je par puta i reče:
- Tvoja glava je puna magle!!! Hm, iza nje vidim ogromna vrata!
- Otvorite ih, molim vas! - molio sam. Znao sam da su to vrata moga uma.
- Ali, vrata su zakljucana i glava maglovita. Mora da se provetrava nekoliko dana. Uzmi svoj broj i dodji za sedam dana. Ako izgubiš taj broj - ostaćeš bez glave!!
Izašao sam sa svojim telom, Mislio sam rukama. I koračao,koračao,koračao....Od mraka do jutra,od danas do sutra...
Onda je došao i taj dan kada sam trebao da idem po svoju glavu. Ušao sam u radnju i red je bio dugačak. Čekao sam i čekao stežući u rukama svoj ključ.
Neki su se vraćali bez glave. Čulo bi se samo: - Uzalud. Nema pomoći!
Plašio sam se. Izneveriću roditelje. Ostaću bez glave. Pretvorio sam se u broj. Kako! Zašto! Želim da budem dobar!
- 327?
- Da, ja sam.
- Vaša glava je provetrena.
- Oh, hvala.
-Sledeći....
Stavio sam svoju glavu i otišao kući. Mama i tata su me pozdravili sa ogromnim osmehom na licu.:
- Da li si se naspavao, sanjalice!!!