Susret

Gledala sam u njegove ruke. Umorne, iskrzane vrhove prstiju kojima je dodirivao malenu Svraku.
Preplašena, vrdala je tamo - ovamo. On otvori prozor i na dlanu joj ponudi mrve hleba. Žarko je želeo da je vidi. Dodirnuo joj je majušni kljun i na tom vrhu oseti nekakvu toplinu oko srca. Trag u vidu mlaznjaka.
Oseti dubok topot u grudima. Bez i malo oklevanja, Svraka zakrešta
On joj se nasmeja duboko iz stomaka. Ali, nije mogao da je vidi, A, želeo je.
Svraka odkakuta uplašena od njegovog smeha. - '' Zanimljivo.'' - pomisli on. '' Ptice se plaše smeha, a ljudi ruku. Čega se ti plašiš?''
- '' Ničega.'' - odgovori Svraka.
On zanemi.'' Ovo je kraj.'' - pomisli. '' Osećao je beličastu svetlost kako se nadvlači nad njim.
- '' Ti se ne plašiš ničega?'' - upita ga ona.
- '' Oh, ja sam se plašio svega. Sve dok jednoga dana nisam postao slep. Tada sam počeo gledati drugačije. Iznutra. Spoljašnost mi je izgledala kao prazan ram. Gorak ukus.''
- '' Ljudi se svega plaše. Plaše se i mene.'' - reče tužno.
- '' Ti mora da si lepa'' - upita je on.
 Svraka kriknu tužno.
- '' Sigurno si lepa''' - nastavi on. '' Osećam u tvom kljunu deo slobode.''
- '' I ti si slobodan'' - odgovori mu.
- '' Jesam. Ali, imam žarku želju da te vidim.''
- '' Ne bi se mnogo usrećio kada bi me video. To je odlika ljudi. Žele da vide, veličinu i sjaj. A ti, zamisli da sam lepa.'' - predloži ona veselo.
- '' Sve sam mogao zamisliti do sada, ali to ne mogu.'' - požali se on.
- '' Pokušaj. Mnogo je lakše iznutra, nego spolja.''
- '' Kako znaš? Tako si sigurna.?''
- '' I ja zamišljam. Ceo svoj život.''- reče Svraka
Dugo sam gledala nju i njega, kako sede u muku, u jeku, u žaru... Danima, sede i zamišljaju svoje živote.
Ponekad, ona sleti na njegov dlan, a on oseti tup bol u grudima.

                                       Vesna Lačković