Ne znam...

Ne znam,
kako da ti kažem
Ali, tvoj korak je nestao.
Izgubio se
kao polja žita u dugim zimskim jutrima...
Uz lavež pasa lutalica
i duboki jecaj starog budilnika
okovan tajnama.
Ne vidim ti ni obrise na oknima
svoje kuće u tiha predvečerja...
Kada sam mislila da neću stati
ni prestati...
Da više nikada neću moći
da zatvorim oči
naduvane od bola...
Ne znam kako da ti kažem,
ni jorgovani ne mrišu više
u dvorištu našem.
I trava je izgubila svu moć
i ne smeje se više pod prstima mojim.
Ostala je samo granica stvarnosti
da se ruši ko jeftin kliše.

                                             Vesna Lačković