NEBO I SUNCE

- Ja imam moć nad ljudima - razljuti se Sunce jednog dana i dubokim crvenkastim uzdahom obrati se Nebu
- Ne budi sebično, ta osobina krasi samo  ljudsku vrstu! - zabrunda široko plavo prostranstvo.
- To je istina, svidelo se to vama ili ne - nastavi Sunce. - Bez mene nema života. Ni zdravlja. Ni ljubavi. Ni toplote.
- Ah, odakle ta mržnja! Peviše se poistovećuješ sa ljudima. Ne zaboravi da si ti iznad njih. Iznad njihovih glava. - reče Nebo sa puno tuge.
- Da, visookooo sam. - zapeva Sunce i poče da prži.
Nebo pozva oblake kao prvu zaštitu. Postroji ih u prve redove i ublaži sunčevu toplotu. Sunce se naljuti i Nebo naredi da se svi povuku.
Sedelo je tako Nebo i razmišljalo, uzdisalo i treperilo, zadržavalo kišu. Izgledalo je vedro, bez i jedne zvezde;
- Oh, ljudska osećanja su tako teška. Sada razumem zašto su ljudi često nezadovoljni, kako mogu biti vedri bez sjaja. Ne znaju da ih kontrolišu. - zaključi Nebo.
Nebo naredi da se pojave Zvezde, male i velike, Severne i Južne. Zvezde padalice zauzeše posebno mesto. Sunce je spavalo i čekalo svoje vreme. Vetrovi i oluje utonuše u dubok san. Sve se pretvorilo u čaroliju.
- Ja sam vaše prostranstvo. Vaš kraj u beskraju. Vaš život i vaša sreća. Vi ste deo mene i ja sam deo vas. Kontrolišite svoja osećanja i ostanite dosledni sebi. - reče Nebo puno samopouzdanja.
Sunce se probudi postiđeno i zagrli celu planetu.


                     Vesan Lačković