Vavilon

Znala sam da će u meni
oživeti Vavilon
da će se dovikivati stranci
da pola neće razumeti
da će se starci vući za brade
da će vrištati kao neznanci
da će žene misliti
da je rat najveći poraz
da će se prosečnost
ugurati u žive
da će se mržnje brojati
samo neću znati
kako sa tobom
u Vavilonu bez kule
na kapiji bogova
deliti sram i poraz.

Igra
Najzad je bio sam

Gonjen nesigurnostima

I mišlju "nije dovoljno dobro"

Osluškivao je nekoliko

Trenutaka nerazumljive glasove u glavi

Svi porazi

Svi monolozi

Svi talenti, trenuci samoće

Dotakoše ga

S licem okrenutim ka nebu

Parajući oblake saznanjem

U kakvu opasnu i zapetljanu

Igru se upustio - on

U dodire ispod kože

Udji, izadji odzvanja

Progutaj

Na slepo, na živo na osećaj

Iako ga je ta želja uzbudila

Nije mogao da izdvoji

Tu kratku reč

O nestajanju

Kada je nejasno glasan

I smešan pred sobom. 

Vasiona

Iza njegovog čela
leži vasiona
Neuništivo jedinjenje mladosti!
Hoće li preživeti punim dahom?
Videti planine,gradove i mora?
Ubiti ženske ideale.
Pratiti pogrešne znakove kraj puta.

Da pretera u sebi...
Da razapne samoću ko šator
Da brigama okuje svet
Da nemima objasni
pesmu Bouvija
Da namrači obrve
svaki put,kada oseti
Kako se njegovo vreme
Njegovo tačno vreme
Osipa

Znao je da isplanira trenutak
ispuni nečim
zbog čega bi vredelo živeti.

Sve je izgledalo
stvarnije i bolje
nego jutros.

Pomišljao je
da mu više niko i ništa
ne može naneti zlo.
Vesna Lačković

Ustavni sud

U Ustavnom sudu
sam branila pravo
svega onog što smo govorili
i što nam je bilo važno.
U procesu stvaranja
i prekopavanja suprotnosti
Izneto je pravo rušenja zidova
i malih nebitnih stvari.

Monodrama
Prva scena
Dubok naklon
I presuda.

U Ustavnom sudu
imala sam pravo da zatvorim vrata i ćutim
Godinama
Dokazujući, koliko ukusa treba
da te prevede od sumraka do svitanja!
Koliko nijansi da pokažemo
deo sebe
koji smo sahranjivali u kolotečini
i izvlačili se ranjavi
pod istim parčetom neba.

U Ustavnnom sudu izvučeš se od svega
od čega si mislio da ćeš umreti,
ali isterati sebe iz sebe
teško.
 
U Ustavnom sudu
ubijamo se glavama
pre nego se i uhvatimo za ruke.
Tek kad prihvatimo taj smešni uslov
šamar nas ponovo satera u sebe.

Vesna Lačković

Oni

Raskoračen u crnoj noći
razlivao se kao parfem.
Mogao je da vidi
jesen u njenim očima
i crvene zore
kako mu namiguju ispod trepavica...

U razvratu pedantan
zavaran trag,
o čemu li razmislja
da li ti je drag?

Raskoračen u crnoj noći
u zelji da odluta daleko,
pogleda u nebo
koje se sve vise razredjivalo...
I njen lik mu se tanjio
kao trosna svila.

Stajali su izmedju dana i noći
 i osvrćući se
pokusavali da otkriju
tu nevidljivu promenu
zbog koje nisu mogli
da stvore
jednostavnu sliku
sebe samih.

Vesna Lačković

Metamorfoza

Zelim s'tobom da gledam zvezde
kako se bude zlataste zore
i da kao jednooka macka
zajasem rame tvoje.

Dok hiljade nasih svetova gori
zelim da zadrzim sve nase boli
i da nam osmeh drzim na dlanu
ko Apolonov leptir
da letis u tamu....
U bezdan tamni
i jutra siva
Jedini mulj u kom sam ziva.

Da srce bacis
u metamorfozu!
Da jednim uzdahom poklopis um
Da srce iscupas u novom ruhu
Tako mi mozes
Dotaci ruku.

Vesna Lackovic

Solomon

Povredih sebe danas
I sa mudroscu Solomona
Podelih svet na pola.
Na site i gladne.
Mutave i neme.
Na gluve i slepe.

Od nacina svih
Celjusti zlih
Izabrah rec
Bucniju od tudjeg cutanja.
Spotakoh se o kike ispletene
Godinama pre
Raspletena za tren,
Spotakoh se o put
Koji Zemlja obilazi oko Sunca
Bez stanice
Spotakoh se o osmeh
Dubok i bucan
Nadjoh se u Bronzanom Biku
Pretvorih srecu u riku.
Povredih sebe danas
I sa mudroscu Solomona
Pretvarah se pred sobom.
''Da sam mudrac!''
''Da sam idiot!''
''Da sam sila!''
''Da sam nemocno bice!''
Vesna Lačković

U mojoj glavi

Nasloni se mirno na moju glavu
tamo su ptice pravile gnezda
tano se putuje beskrajno dugo
tamo te cekam
potpuno seda.

Mozda se pitas
Ko su ti ljudi!
Koji misle brze od drugih
Koji su drugima ukrali lica
i sada su zive karikature.

Zatvori oci
Progutaj svet
Ponovo obidji jos neki krug
Ne brini nista
cekam te tamo
ja sam tvoj
zivotni drug.

Zamisli samo
Koliko svega!
Koliko tebe
Koliko mene
moze da stane,
u moju glavu
u koju se putuje beskrajno dugo.

Vesna Lackovic

U tom gradu

Svet u kojem zivimo
nalik Jerusalimu
sa hiljadu stitova i
hiljadu siromasnih vitezova,
oiviceni pesmom orlova i sonetom vrana...

Svet u kojem zivimo
satkan neznanjem i trajanjem
unutrasnjim umiranjem.

U svetu u kojem ne osecamo
ni drhtaj
jer nam se povez zalepio preko ociju
i seta nas gole po rubovima nasih usana

U gradu u kojem mirisu ratovi
spiramo se  neistinama divljenja o sebi...
Lepimo. Prastamo.Vristimo.Placemo.Sudaramo...
Ali, bez odjeka

Ti i ja stojimo kao istorijski spomenici
zakucani nogama za tlo
Jedno naspram drugog
sa samurajskim macevima
i licima okrenutim ka istoku
ka zidinama Zlatne kapije.

Brisemo suze jedno drugom.

U gradu gde smo jedini heroji.
Samoubice.
Gde smo se rodili i umrli bezbroj puta.
Grad u kojem smo izgradili svoje karaktere
i bezali od sebe samih.
U gradu gde se azdajama cuvaju glave
i svet se izokrene za dan ...

U tom gradu smo se sreli
povezom skinutim sa lica.
Ti si govorio
A ja sam cutala.
I cekala neki drugi dan.

            Vesna Lackvic

San ili java

Verovao je da nema spasa
da ucini nesto izuzetno
Rastrzan,
izmedju snage i mrznje
Razbijao se o druge ljude
i disao sa njima.

Kao da nije bio dovoljno ranjen
i uz novo sakacenje
Sanjao je...
O varljivoj svetlosti maja!

Cinilo mu se da su ti ljudi
Zli dusi
koji mu zele vratiti
Vlastitu otudjenost i
Razbiti predrasude
da je sve ono
sto mu se desavalo u ocajanju
Dozvao u javu!

I sad ga boli!

Sto je podeljen.
I sto je rasut.

Gledajuci ga kako zamice
Blistav od vrtoglavice...
Stegoh mu dlanom obraze
i priljubih usne na njegove.

Vesna Lackovic