Vavilon

Znala sam da će u meni
oživeti Vavilon
da će se dovikivati stranci
da pola neće razumeti
da će se starci vući za brade
da će vrištati kao neznanci
da će žene misliti
da je rat najveći poraz
da će se prosečnost
ugurati u žive
da će se mržnje brojati
samo neću znati
kako sa tobom
u Vavilonu bez kule
na kapiji bogova
deliti sram i poraz.

Igra
Najzad je bio sam

Gonjen nesigurnostima

I mišlju "nije dovoljno dobro"

Osluškivao je nekoliko

Trenutaka nerazumljive glasove u glavi

Svi porazi

Svi monolozi

Svi talenti, trenuci samoće

Dotakoše ga

S licem okrenutim ka nebu

Parajući oblake saznanjem

U kakvu opasnu i zapetljanu

Igru se upustio - on

U dodire ispod kože

Udji, izadji odzvanja

Progutaj

Na slepo, na živo na osećaj

Iako ga je ta želja uzbudila

Nije mogao da izdvoji

Tu kratku reč

O nestajanju

Kada je nejasno glasan

I smešan pred sobom. 

Vasiona

Iza njegovog čela
leži vasiona
Neuništivo jedinjenje mladosti!
Hoće li preživeti punim dahom?
Videti planine,gradove i mora?
Ubiti ženske ideale.
Pratiti pogrešne znakove kraj puta.

Da pretera u sebi...
Da razapne samoću ko šator
Da brigama okuje svet
Da nemima objasni
pesmu Bouvija
Da namrači obrve
svaki put,kada oseti
Kako se njegovo vreme
Njegovo tačno vreme
Osipa

Znao je da isplanira trenutak
ispuni nečim
zbog čega bi vredelo živeti.

Sve je izgledalo
stvarnije i bolje
nego jutros.

Pomišljao je
da mu više niko i ništa
ne može naneti zlo.
Vesna Lačković

Ustavni sud

U Ustavnom sudu
sam branila pravo
svega onog što smo govorili
i što nam je bilo važno.
U procesu stvaranja
i prekopavanja suprotnosti
Izneto je pravo rušenja zidova
i malih nebitnih stvari.

Monodrama
Prva scena
Dubok naklon
I presuda.

U Ustavnom sudu
imala sam pravo da zatvorim vrata i ćutim
Godinama
Dokazujući, koliko ukusa treba
da te prevede od sumraka do svitanja!
Koliko nijansi da pokažemo
deo sebe
koji smo sahranjivali u kolotečini
i izvlačili se ranjavi
pod istim parčetom neba.

U Ustavnnom sudu izvučeš se od svega
od čega si mislio da ćeš umreti,
ali isterati sebe iz sebe
teško.
 
U Ustavnom sudu
ubijamo se glavama
pre nego se i uhvatimo za ruke.
Tek kad prihvatimo taj smešni uslov
šamar nas ponovo satera u sebe.

Vesna Lačković

Oni

Raskoračen u crnoj noći
razlivao se kao parfem.
Mogao je da vidi
jesen u njenim očima
i crvene zore
kako mu namiguju ispod trepavica...

U razvratu pedantan
zavaran trag,
o čemu li razmislja
da li ti je drag?

Raskoračen u crnoj noći
u zelji da odluta daleko,
pogleda u nebo
koje se sve vise razredjivalo...
I njen lik mu se tanjio
kao trosna svila.

Stajali su izmedju dana i noći
 i osvrćući se
pokusavali da otkriju
tu nevidljivu promenu
zbog koje nisu mogli
da stvore
jednostavnu sliku
sebe samih.

Vesna Lačković

Metamorfoza

Zelim s'tobom da gledam zvezde
kako se bude zlataste zore
i da kao jednooka macka
zajasem rame tvoje.

Dok hiljade nasih svetova gori
zelim da zadrzim sve nase boli
i da nam osmeh drzim na dlanu
ko Apolonov leptir
da letis u tamu....
U bezdan tamni
i jutra siva
Jedini mulj u kom sam ziva.

Da srce bacis
u metamorfozu!
Da jednim uzdahom poklopis um
Da srce iscupas u novom ruhu
Tako mi mozes
Dotaci ruku.

Vesna Lackovic

Solomon

Povredih sebe danas
I sa mudroscu Solomona
Podelih svet na pola.
Na site i gladne.
Mutave i neme.
Na gluve i slepe.

Od nacina svih
Celjusti zlih
Izabrah rec
Bucniju od tudjeg cutanja.
Spotakoh se o kike ispletene
Godinama pre
Raspletena za tren,
Spotakoh se o put
Koji Zemlja obilazi oko Sunca
Bez stanice
Spotakoh se o osmeh
Dubok i bucan
Nadjoh se u Bronzanom Biku
Pretvorih srecu u riku.
Povredih sebe danas
I sa mudroscu Solomona
Pretvarah se pred sobom.
''Da sam mudrac!''
''Da sam idiot!''
''Da sam sila!''
''Da sam nemocno bice!''
Vesna Lačković

U mojoj glavi

Nasloni se mirno na moju glavu
tamo su ptice pravile gnezda
tano se putuje beskrajno dugo
tamo te cekam
potpuno seda.

Mozda se pitas
Ko su ti ljudi!
Koji misle brze od drugih
Koji su drugima ukrali lica
i sada su zive karikature.

Zatvori oci
Progutaj svet
Ponovo obidji jos neki krug
Ne brini nista
cekam te tamo
ja sam tvoj
zivotni drug.

Zamisli samo
Koliko svega!
Koliko tebe
Koliko mene
moze da stane,
u moju glavu
u koju se putuje beskrajno dugo.

Vesna Lackovic

U tom gradu

Svet u kojem zivimo
nalik Jerusalimu
sa hiljadu stitova i
hiljadu siromasnih vitezova,
oiviceni pesmom orlova i sonetom vrana...

Svet u kojem zivimo
satkan neznanjem i trajanjem
unutrasnjim umiranjem.

U svetu u kojem ne osecamo
ni drhtaj
jer nam se povez zalepio preko ociju
i seta nas gole po rubovima nasih usana

U gradu u kojem mirisu ratovi
spiramo se  neistinama divljenja o sebi...
Lepimo. Prastamo.Vristimo.Placemo.Sudaramo...
Ali, bez odjeka

Ti i ja stojimo kao istorijski spomenici
zakucani nogama za tlo
Jedno naspram drugog
sa samurajskim macevima
i licima okrenutim ka istoku
ka zidinama Zlatne kapije.

Brisemo suze jedno drugom.

U gradu gde smo jedini heroji.
Samoubice.
Gde smo se rodili i umrli bezbroj puta.
Grad u kojem smo izgradili svoje karaktere
i bezali od sebe samih.
U gradu gde se azdajama cuvaju glave
i svet se izokrene za dan ...

U tom gradu smo se sreli
povezom skinutim sa lica.
Ti si govorio
A ja sam cutala.
I cekala neki drugi dan.

            Vesna Lackvic

San ili java

Verovao je da nema spasa
da ucini nesto izuzetno
Rastrzan,
izmedju snage i mrznje
Razbijao se o druge ljude
i disao sa njima.

Kao da nije bio dovoljno ranjen
i uz novo sakacenje
Sanjao je...
O varljivoj svetlosti maja!

Cinilo mu se da su ti ljudi
Zli dusi
koji mu zele vratiti
Vlastitu otudjenost i
Razbiti predrasude
da je sve ono
sto mu se desavalo u ocajanju
Dozvao u javu!

I sad ga boli!

Sto je podeljen.
I sto je rasut.

Gledajuci ga kako zamice
Blistav od vrtoglavice...
Stegoh mu dlanom obraze
i priljubih usne na njegove.

Vesna Lackovic

U krugu

Trazili smo se dugo
osvrcuci se oko sebe.
Lutajuci pogledima
Krali smo vreme
Iza zmajevog treptaja
Iza zida cekanja
U zemlji moranja.

Prokrvarili smo svoje dlanove
Gurajucu u njih strahove
Krili smo se iza umiranja
misleci da su besmislena...
I onda su nam se oci zatvorile
Natekle i podbule
Zenice pozutele
Od cekanja....

Trpali smo u usta
ocajnicki i halapljivo
Sve one lekovite reci,
Prepoznatljive.
Ne dajuci nadu da su prezrele
I osusile nas
Kao prezreli klas...

Verovali smo
Da cemo najprirodnijim zvakanjem
Ostvariti sklad
uzimanja i davanja.

Trazili smo se dugo
Osvrcuci se oko sebe
kao u zatvorenom krugu
U cijem je sredistu, pritajeno
Brujalo moje srce.

Pet Sunaca

Vrteci se u  krugu
zacarane tisine
Sanjala sam da sam rodjena sa pet prstiju
Da mi se primicalo bezbroj ljudskih prilika
Trazeci ono nezamislivo
Hujanje vremena

Sa Istoka se radjalo Pet Sunaca
Gradeci pet palata
Ruseci pet istina
Radjajuci pet ptica
Zavirujuci i prepoznavajuci
Miris beline
Pridigoh se na laktove
Da vidim sve te Sunceve boje
Ispod zlatne krosnje
Sto mi je zaklanjala nebo

Osmehnuh se ne znajuci
Da li cu u petoj nedelji dobiti srce
Ili cu nestati
Kao komadic leda na vrelom dlanu

Ucini mi se da to i nije tako malo
Ako svaki trenutak prozivim punim dahom
I  poslednji put osetim Peto Sunce.

Vesna Lackovic

Ispod ovog Neba

Vukli su na sve cetiri strane sveta
misleci da je Nebo cetvrtasto.

Na svakom prevoju
stavljali prsten
zeleci da isprave svaki nabor.
Bila je Kraljica
i saputala reci...

Prvi kraj je popustio
i Nebo se razvuklo.

Drugi kraj je dokazivao..
Gledao u oci...

Treci je bio bahat
i pekao je zenice

Borio se protiv apsurda
i strepnje
plaseci se rutine
i propadanja u sebe.

Cetvti kraj se drzao cvrsto.
Sa dusom Kameleona.
U milion Boja!

Voleo si biti sretan,
biti taj
sa krilima Pegaza.

Cetvrti kraj
je stvarao Prvi,
drzao Drugi,
Gurao Treci.
Stvarao sebe.
I gradio Nebo
Misleci da je cetvtasto.

Vesna Lackovic

Gospodin Mesec

Kada sam ti rekla
da je Mesec crven zato što pati
- smejao si se!
Nije savladao patnju
a želeo je.
Tako je neočekivano
iščezao i nestao
ispred naših očiju
kao što se u svitanja nestaje.
Modar crven,žut i beo
ne znajući tajnu svog spasa.
Valjao se.
Ali, ume on i drugačije!
Ume da izgubi dostojanstvo.
Da ode.
Da ostavi rupu.
Crnu, duboku.
Da zatamni nebo.
A do juče smo mislili da Nebo
ne može bez njega,
da nema dana ni noći
da zvezde ne znaju s'jati
bez njegovog veličanstva!
Kada se povuče u svoje odaje
i sakrije svoju bradu,
kao grom iz vedra neba
po nama se proliju suze.
Ne daju nam leći
jer njega nema...
U stotinu odjeka vrištimo...
Uplašeni.
Od nemoći
i svega onoga što nam veže
unutrašnje ridanje
i stotinu bolova...
Kad potone Gospodin Mesec
Ne umemo se smejati!
Jer on je rekao - dosta!
Igrao se sa nama
vrteći svoju bradu,
pokazujući nam
koliko gorcine krije u njoj.
Znali smo
da se po danu krio u nama,
jer nije bio isti
spolja i iznutra.
Znao je biti drugaćiji
i izgubiti dostojanstvo!

Predskazanje

Lažni mir nedeljnog jutra
obojen nijansama tvoje ličnosti,
stavi mi belu masku na lice
iza koje nema ništa - osim praznine.

Nijedne misli da je oživi
nikakvog osećanja
da joj povrati izgubljenu boju.

Kad želim da sam srećna
Zažmurim!
Tada tišina odzvanja tvoje ime...
Na čistom nebu
kao u nekakvom ogledalu
u kasno avgustovko popodne...
Vidim jednu usamljenu Pticu
isuviše stvarnu
da bi mi ličila
na bilo kakvo predskazanje!

Ljubav

Ljubav je kad osetiš da si drugačiji
onako, bez oklopa bubašvabe...
Ljubav je kada se ne bojiš
da otvoriš radnju sa datim obećanjima
čekajući da otvori sanjive oči...
Ljubav je kad pričaš sa dragim ljudima
i misliš koliko je život lep.
Ljubav je kada se zaplačeš
jer onda znaš da ti je stalo...
Ljubav je kada te boli
a Ti ne znaš šta!
Ljubav je kada trepneš
i kad se znojiš.
Ljubav je kada čekaš.
Ljubav je kada kasniš.
Ljubav je kad zuriš.
Ljubav je kad zakasniš.
Ljubav je kada se boriš sa polu svetom!
Ljubav je kičma u skeltnom sistemu.
Opsesija.
Ljubav je kad čupamo staro
zarad nečeg novog.
Ljubav je kada joj mrgudan kažeš
da si njen vetar sa četiri strane...
Ljubav je kada se budiš širom otvorenih očiju
istreniran
da budeš siguran u sebe.
Ljubav je kad nekakvom mudrinom
obdariš glavu
i velom lažnih reči
zaviješ istinu....
Ljubav je kad voliš sebe
i sve zveri u sebi.

Igra

Neka smo dali više
u sve ono od čega su nas odgovarali...
Propadali
U najdublje
I najmračnije dvorane
Odlazili i dolazili,
Smehu dali ukus...

Ubili se u Igri
sa zastrašujućom jasnoćom
pogrešnih linija,
i mutnih boja...
Dok smo se tako,
obnevideli od traženja i gaženja
Plašili
Da nas ne prepoznaju
Od srca do bilo čega...

Prepoznaju se oni što su umirali
i ponovo cvetali
Oni sa lepljivim dodirom
što ni krivi ni dužni
u močvari emocija
guše mehanizam duha
Zbog pogrešnih linija
i mutnih boja.

Prepoznaju se Oni,
što u Igri
Razbiju kristalni mesec,
Zažmure...
i sve ostane želja...

Prepoznaju se Oni
Što čekaju zore
Dok nebo beli,
kao trošna bela haljina.

Nenadmašni

Kad pobele zvezde
tuga uvek pada u tvoje oči,
nebo i zemlja izmene mesta
i zasigurno vrate
demone iz tebe.

Nenadmašan u dijalogu
koračaš kao Mesec iza oblaka...
I
Nasmešim se svaki put
sa očima punim sjaja
kao da život vidim prvi put.

Nenadmašna u radoznalosti
u lošoj verziji sebe
gutam kao Titan
svu tvoju ljubav.

Zasuze oči svaki put
kad se provuku kroz tebe
i preskoče zidove...
Na jedan dan.
Na jedan sat.

Dečiji san

Žarko sam želeo da odem na Saturn. Da osetim savršenstvo te planete i sav taj ukus o kojem su zemljani govorili. Ali sam se i plašio svega novog što ću zateći tamo....Zastrašujuća priča o torbama osećanja koje nisam smeo poneti mi se činila čudnovata. Ako sam i  želeo zakoračiti na drugu planetu morao sam sva svoja osećanja ostaviti na samom ulasku, na velikoj Kapiji koja je razdvajala zemlju od Saturna. Tako sam zamišljao taj međuprostor. Rekoše, da moram ući čista srca. Jer, tamo iza tih vrata,nalazi se druga strana našeg uma. Svega onoga za čim vapimo i čeznemo i tražimo smiraj i lepotu zatvorenog oka. Ja sam želeo da izgubim nemir i nemoć, nepravdu i sve one grimase koje sam godinama pravio...i stvarao drugog sebe.
- Gde ideš? - upitaše me.
- Idem na Saturn. - rekoh sav radostan.
- Uh! Dalek je to put. Moraš poneti puno stvari.
- Ne moram - rekoh. Ne nosim ništa. Tamo su pravila drugačija. Tamo ne smete da nosite ništa teže od sebe.
Gledali su se.
- Kako!
- Morate ući čista srca. Bez emocija U bestežinskom stanju svog tela, dobijate život u potpuno drugom obliku. NIšta ne tražite, sve imate. Ali, nemate osećanja!!!
- Glupost! - rekoše. Ti ovde imaš sve. Bez osećanja nema života.
- A šta ako ti se pokvari srce? - upitah.
- Lako. Osećanja će ti pomoći da ga popravis.
- Ali, tamo ću biti zdrav i imaću sve što mi je potrebno. Ljudi samo ponavljaju reči,kao da tako učvršćuju očekivanja. Beskonačna. Samo im to preostaje.
- Prestaćeš da se smeješ! - reče mi sarkastično. Izgubićeš svaku grimasu koju si godinama stvarao, preživljavao, svaku ogrebotinu....
- A šta ti dobijaš tim osećanjem, eto tvoje oči su kao dva jezera. Beživotna. Zar nisi poželeo da jednom za svagda spustiš svoj teret pored sebe? - rekoh mu.
- Poželeo sam, da. Spustim ga ponekad. - reče dečak i zagrize svoj biskvit. - Ali ti ne vidiš.Ti ideš daleko na neko drugo mesto verujući da tamo imaš previše vremena i prostora za sve.
- Ti si kukavica. - rekoh mu.
- A ti se plašiš sebe.
- Ti si,ufff!!! Ti si...Šta ti se desilo s rukom?
- Ništa. Rođen sam bez nje.
- I opet si srećan?
- Srećan! Na Zemlji možeš da se zakrpiš. - reče pobedonosno.
- Ali, kad odeš na Saturn- tamo si bezbedan.Nema  radjanja i umiranja, rusenja i gradjenja, transformacije, regeneracije..Samo život!
- Dobro, ti onda idi.
- Dobro, a ti kad zatvoriš oči i sve ti postane bezbolnije...seti me se.

Svetlost

Koračala sam lagano
i ti si moj korak pretvorio
u padanje rasutih bisera.

Rekao si mi - Prosula si se kao svetlost!-
Svaki naklon mog tela
držao duboko u sebi.
Plesala sam kao zmija
u ritmu plamena
velike mirišljave sveće.

Kupao si se u mojim  očima
kao Narcis.
Svakog dana čekao i dočekao.

Govorio si da se boja mojih očiju graniči sa jezom.

Video si me kako plačem
u strahu,
da mi se obrazi ne užare od srama....

Stezao si me
i želeo da gorim....

Ali si nestao onog dana
između mojih prstiju
provukao si se kao
svetlost.

Vesna Lačković