Ti, ja i poneki strah

Zakoracimo uz vetar,
od sumraka do svitanja,
Radost je veća, samo kad se deli.
Bez skrivanja, želje i sveta...

Zakoracimo!

Nema tih reci kojima mogu objasniti,
taj kratak rez i silnu mržnju,
što probudi u meni ljudski stvor,
pomalo mračnu, pomalo bučnu.

Previše ljudi u tuđem letu
kradu nam snove, ideje lome.
Stalno se bore i žele da nas slome.

Zakoračimo zajedno,
u čudesni šum sa osmehom,
probudimo nadu, zategnimo strah.

Neka nas ne vole neki, koji nam nisu bitni.
Napravi mesta za svakog i nemoj to nikad kriti.
Svakome reci u lice, pokaži džinovsku snagu.
I da vas kilometri dele, izbij sve to iz sebe,
jer samo ti si bitan i nemoj zube kriti.

                      Vesna Lačković.