Ponekad poželim

Poželim da dodirujem
deo tebe,
što se ne vidi.
Onaj deo koji ne daješ svima
koji je samo tvoj međuprostor
u kojem ponekad živim
i kupam se u svetlu.

Poželim da dodirnem
deo slobode
gde ne postoji red.
Ne volim red! Ni zbog čega.
Zbog svega. Praznine. Mene.

Poželim da ti kažem
da smo zatrpani trenutkom,
uvijeni u belo,
da ni tvoje ni moje srce nije celo!

Nedostaješ mi
u najkraćem plaču.

Nedostaješ mi
u beloj pamucnoj potkošulji,
onakvoj...
kakvu ima privilegiju da nosi
samo onaj ko izgubi u šahu...

Ponekad poželim
uvući te u igru
blistave noći
da se smeješ kao ja.

Vesna Lačković