U najiskrenijim, mračnim ćoškovima svog nesvesnog iščekivanja, žurno izadjoh iz voza. Tražim joj lice.
'' Hej, čekam...'' Od njenog osmeha, misli mi se razbiše.
'' Pijemo kafu? ''
'' Ne, pijemo vinjak. ''
'' Pijemo i kafu i vinjak.'' reče ona.
Ponovo se nasmejala i iz nje izbi sunce. Toliko se razlikovala od ostalih. Šta god bi uradila, kako god bi se ponašala, nije postojalo ništa što bi je sprečilo u tome da se ponaša onako kako ona želi. Njena nesputanost uma, delovala je nezavisno i mudro. Nije postojalo ništa što bi moglo stati na put njenoj želji. Ipak, u jednom otkinutom komadiću njene ličnosti, video sam suze... Voleo sam je zbog toga.
Nasuprot nje, ja sam sagorevao u svemu što naumim ili učinim. Nisam znao da stanem.
'' Šta ima novo? '' upitah je, i pozvah još jednu turu. Dan se gegao..
'' Svašta. Prodala sam onaj svoj stan i kupila kuću sa dvorištem. Oduvek sam želela da živim u kući, znaš, da uživam u zalasku sunca...Sve sam preuredila...'' - pričala je o krovu i visokim krošnjama koje se uzdižu duž same kuće i milionima drugih nebitnih i bitnih stvari...
Gubio sam se u najdubljem osecanju koje se probijalo kroz mene na svetlost dana.
'' I želim psa. Rasnog, velikog..Jel me pratiš? '' - upita onako usput.
'' Da, pratim te ceo život.'' - rekoh onako '' početak novog života.''
'' Jahati za sudbinom, a? Priznaj da si to pomislio,''
Nasmejasmo se potpuno zrelo. Osetih u njenom smehu odjeke od ranije, ali...ona to nije čula. Izabrala je potpuno drugu stranu. Živela je na drugoj strani ulice.
'' Ti, šta radiš, osim što pišeš? ''
'' Pišem. ''- rekoh suvo.
'' O čemu? ''
'' O ravnoteži.''
'' Življenja ili zavodjenja? ''
Nasmejah se.
'' Ozbiljno te pitam,? '' reče iznervirano.
'' i jednog i drugog. Ne poznajem ni zavodjenje ni život, a sve je u meni.? ''
'' Svi ti tvoji trikovi, ljudi vole ta tvoja sranja, prosto im se dive...I ja sam im se divila. ? ''
'' Čemu se sada diviš? '' - upitah ironično.
'' Svemu. Životu, a ne vinjaku i prozi.?''
'' Zašto si takva? Zašto pokušavaš biti nešto što nisi, u stvari...To namerno radiš kako bi me dovela do ludila. Uvek si to radila. Ti si ne prilagodjena. '' - povredih je.
Ćutala je.
'' Nije sve u snazi '' - nastavih bez i malo dvoumljenja, vinjak se razlegao po celom telu, plivao sam kao riba. - '' Osvrni se malo oko sebe, postoji gomila stvari koji tvoj ego i moral ne mogu osvojiti.''
Zamucala je, posve besna - '' Plašim se usporenosti, svi oko mene jure i žure, ponekad mi se čini da zaostajem, plašim se. I onda, popustim do kraja.''
-'' Pusti impresije i čuda, pusti šta oni rade. Šta ti želiš? Hej, gde se izgubi ona samouverenost od pre nekog časa? Puna si suprotnosti. Neka te razum ohrabri.''
'' Znaš šta, to si ti. Pusti me filozofiranja. Želim psa i tačka.''
- '' Opet bežiš. Ceo život mi bežiš, a ja jurim za tobom kao pas.''- našalih se surovo.
Duboko u meni šapat me šutirao i govorio '' Uopšte me ne boli.'' Odzvanjao je u meni, a onda najednom kao da je sve stalo i nestalo. Sada su samo udarci u mojoj glavi trajali dugo.... Ljubav me vodila.
Hteo sam sve to da joj kažem, ali nisam znao kako.Na kraju ne rekoh ništa. Ona me gledala pomalo prestrašeno, očima punim dubine.
'' Gde smo ono stali?'' - upita me.
'' Opusti se... - ja sam njoj pričao dok je u meni tinjalo - '' Svi se mi ponekad tako osećamo, pomalo uplašeno. I ja sam bio u tom krugu. Zvuči obično i beznačajno kada se izgovori poput vazduha, postoji ta iskra koju udišemo .''
'' Znam o čemu govoriš. '' - reče '' Steže me taj vazduh kad - kad.''
'' Iskreno i ja mogu biti slab .'' - rekoh joj.
'' Možeš li voleti i tuđe slabosti? ''- upita.
Jednim delom bili smo sastavljeni, neka posebna sila bi nas približila i ponovo rastavila. Početak novog doba. Želeo sam se oslanjati na ono što je u meni. Bio je to moj mali san.
'' Ja ne mogu biti tvoja kraljica.'' - izgovori i pokida mi misli.
'' Suoči se sa svojum strahom.'' - pokušah.
'' Ne razumeš.''
'' Učini nešto mudro.'' - uvredih je.
'' Moju kapu trenutno nose vetrovi. Moj osmeh juri ravnodušnost. Tutnjava u glavi mi utišava i smanjuje dušu. Prosto lebdim.''
Ostali smo do kasno u zabačenom delu grada, gde su vozovi kasnili...Godinama..Vreme je stajalo u mestu. Pokušao sam da je zagrlim, ali sam se plašio da sve ne pokvarim...
Vesna Lačković
'' Hej, čekam...'' Od njenog osmeha, misli mi se razbiše.
'' Pijemo kafu? ''
'' Ne, pijemo vinjak. ''
'' Pijemo i kafu i vinjak.'' reče ona.
Ponovo se nasmejala i iz nje izbi sunce. Toliko se razlikovala od ostalih. Šta god bi uradila, kako god bi se ponašala, nije postojalo ništa što bi je sprečilo u tome da se ponaša onako kako ona želi. Njena nesputanost uma, delovala je nezavisno i mudro. Nije postojalo ništa što bi moglo stati na put njenoj želji. Ipak, u jednom otkinutom komadiću njene ličnosti, video sam suze... Voleo sam je zbog toga.
Nasuprot nje, ja sam sagorevao u svemu što naumim ili učinim. Nisam znao da stanem.
'' Šta ima novo? '' upitah je, i pozvah još jednu turu. Dan se gegao..
'' Svašta. Prodala sam onaj svoj stan i kupila kuću sa dvorištem. Oduvek sam želela da živim u kući, znaš, da uživam u zalasku sunca...Sve sam preuredila...'' - pričala je o krovu i visokim krošnjama koje se uzdižu duž same kuće i milionima drugih nebitnih i bitnih stvari...
Gubio sam se u najdubljem osecanju koje se probijalo kroz mene na svetlost dana.
'' I želim psa. Rasnog, velikog..Jel me pratiš? '' - upita onako usput.
'' Da, pratim te ceo život.'' - rekoh onako '' početak novog života.''
'' Jahati za sudbinom, a? Priznaj da si to pomislio,''
Nasmejasmo se potpuno zrelo. Osetih u njenom smehu odjeke od ranije, ali...ona to nije čula. Izabrala je potpuno drugu stranu. Živela je na drugoj strani ulice.
'' Ti, šta radiš, osim što pišeš? ''
'' Pišem. ''- rekoh suvo.
'' O čemu? ''
'' O ravnoteži.''
'' Življenja ili zavodjenja? ''
Nasmejah se.
'' Ozbiljno te pitam,? '' reče iznervirano.
'' i jednog i drugog. Ne poznajem ni zavodjenje ni život, a sve je u meni.? ''
'' Svi ti tvoji trikovi, ljudi vole ta tvoja sranja, prosto im se dive...I ja sam im se divila. ? ''
'' Čemu se sada diviš? '' - upitah ironično.
'' Svemu. Životu, a ne vinjaku i prozi.?''
'' Zašto si takva? Zašto pokušavaš biti nešto što nisi, u stvari...To namerno radiš kako bi me dovela do ludila. Uvek si to radila. Ti si ne prilagodjena. '' - povredih je.
Ćutala je.
'' Nije sve u snazi '' - nastavih bez i malo dvoumljenja, vinjak se razlegao po celom telu, plivao sam kao riba. - '' Osvrni se malo oko sebe, postoji gomila stvari koji tvoj ego i moral ne mogu osvojiti.''
Zamucala je, posve besna - '' Plašim se usporenosti, svi oko mene jure i žure, ponekad mi se čini da zaostajem, plašim se. I onda, popustim do kraja.''
-'' Pusti impresije i čuda, pusti šta oni rade. Šta ti želiš? Hej, gde se izgubi ona samouverenost od pre nekog časa? Puna si suprotnosti. Neka te razum ohrabri.''
'' Znaš šta, to si ti. Pusti me filozofiranja. Želim psa i tačka.''
- '' Opet bežiš. Ceo život mi bežiš, a ja jurim za tobom kao pas.''- našalih se surovo.
Duboko u meni šapat me šutirao i govorio '' Uopšte me ne boli.'' Odzvanjao je u meni, a onda najednom kao da je sve stalo i nestalo. Sada su samo udarci u mojoj glavi trajali dugo.... Ljubav me vodila.
Hteo sam sve to da joj kažem, ali nisam znao kako.Na kraju ne rekoh ništa. Ona me gledala pomalo prestrašeno, očima punim dubine.
'' Gde smo ono stali?'' - upita me.
'' Opusti se... - ja sam njoj pričao dok je u meni tinjalo - '' Svi se mi ponekad tako osećamo, pomalo uplašeno. I ja sam bio u tom krugu. Zvuči obično i beznačajno kada se izgovori poput vazduha, postoji ta iskra koju udišemo .''
'' Znam o čemu govoriš. '' - reče '' Steže me taj vazduh kad - kad.''
'' Iskreno i ja mogu biti slab .'' - rekoh joj.
'' Možeš li voleti i tuđe slabosti? ''- upita.
Jednim delom bili smo sastavljeni, neka posebna sila bi nas približila i ponovo rastavila. Početak novog doba. Želeo sam se oslanjati na ono što je u meni. Bio je to moj mali san.
'' Ja ne mogu biti tvoja kraljica.'' - izgovori i pokida mi misli.
'' Suoči se sa svojum strahom.'' - pokušah.
'' Ne razumeš.''
'' Učini nešto mudro.'' - uvredih je.
'' Moju kapu trenutno nose vetrovi. Moj osmeh juri ravnodušnost. Tutnjava u glavi mi utišava i smanjuje dušu. Prosto lebdim.''
Ostali smo do kasno u zabačenom delu grada, gde su vozovi kasnili...Godinama..Vreme je stajalo u mestu. Pokušao sam da je zagrlim, ali sam se plašio da sve ne pokvarim...
Vesna Lačković
Нема коментара:
Постави коментар