*Reci koje jacaju ruke*

Spala je i poslednja latica ruze. Nije uvenula sama od sebe, otkinula se nestvarnim daskom vetra. Tako se otrgla i moja glava...
Padanjem latice znao sam da je gotov i poslednji trzaj, poslednja nada se ugasila. Mati je probudila i zatvorila najudaljeniji horizont gde se trazila ljubav. Sedeo sam na nadgrobnom, spomeniku i dugo jecao. Stavljao sam lice u sake i gusio se u svakom jecaju. Majcina ljubav je bila duboka i beskrajna.
Rodio sam se slep. Jos u ranom detinjstvu morao sam se boriti i osecati, kako izgleda zivot oko mene. Skolovanje me odvojilo od majke i to mi je tesko padalo. Ruke su mi drhtale od zime, nocima. Zeleo sam da budem pored nje. U internatu su me predstavljali - Ovo je decak o kome vam pricam. Dete koje zna pet stvari o zivotu!
Znao sam te kljucne reci, majka mi je rekla da ako to naucim u zivotu, uvek cu biti dobar covek.
Izvoli. Hvala. Molim. Izvini. Voli.

Hvala - Igrao sam se posteno.
Molim - Pospremao sam za sobom, sto sam bolje mogao i umeo. Prao sam ruke posle svake igre.
Izvini - Izbegavao sam da uzimam tudje stvari, i kada sam to cinio, izvinjavao sam se.
Voli - Voleo sam ljude oko sebe. Mogao sam da osetim kada su nervozni, radosni, zabrinuti, bolesni... Voleo sam majku. Voleo sam svoj zivot sklopljen od ovih pet reci. Previse informacija dovode do konfuzije i onda osecate simptome bolesti.
U mom srcu posojala je i sesta rec - VIDI.
 Ali na zalost, nisam mogao da je osetim, zato je majka bila ta kojoj sam pricao, vidi!
-Hej mama, vidi,sada sam veliki, porastao sam!
                                                           
                                                                                 Vesna Lačkovic