Januar 2006.

Dugo sam piljio u nadgrobni spomenik svoje majke, osecajuci prikovanost nogu za tlo. Kao da mi je srce bilo u petama i kucalo, onako brzo tik-tak,tik-tak, podsecajuci me i vracajuci mi secanja, na ne tako davnu 1977.
Vetar je duvao i raznosio miris voska svuda naokolo, u vazduhu se osecalo , ono,znate sto vam busi srce i budi svaki treptaj, svaki uzdah. Ono sto vam podstice svaku bol, ”Bol koja nas podseti na nas visoki polozaj”. Sve je mirisalo na ljubav i beskrajnu tugu, odjednom, shvatio sam da pricam. Pricao sam o zivotu u Nemackoj i nekakvoj zeravici u stomaku koja me vratila u zavicaj. Zeleo sam joj ispricati svaki detalj svog zivota, zeleo sam joj reci, koliko mi je samo nedostajala sve ove godine. Zeleo sam joj reci, koliko puta posustanem, umoran od tisine koja mirise na nju, na svaki naredni dan, ali… Uvek se vratim stihovima, koje mi je ispisala jednog jutra…

Te godine, majka je umrla od zapaljenja glasnih zica. Par godine pre toga pokusala se ubiti, popivsi nekakvu kiselinu koja joj je sagorela glasne zice, tako da nije mogla govoriti.
Boze, koliko mi je nedostajao taj glas,makar to bila i grdnja, rasprava, svadja, bilo sta!

I tako, godine su prolazile u mirnom cutanju u nemom spoticanju o ljudsku sudbinu. Odmah nakon majcine smrti otisao sam u Nemacku kako bih radom zaboravio na sve probleme i samo radom potisnuo taj uzasan nemir koji me kidao godinama. Ziveo sam tamo nepunih dvanaest godina kao podstanar dedinog starog prijatelja, koji me i odveo, kako bih vise uznapredovao, kako bi znanje o fotografiji dobilo konacan oblik i formu.
Zeleo sam to iznad svega! Fotografija je predstavljala moju duboku tajnu, onaj neistrazeni i veciti treptaj.

Ne bih zeleo reci da sam uspeo, ali sve sto sam zeleo uspeo sam uraditi i stvoriti za ovih dvanaest godina. Uspeo sam pronaci duhovni mir i stopiti ga sa sobom, preneti sve to javnosti putem fotografije i eto me tu gde jesam. Vratio sam se u rodni grad ,kako bih pokusao pronaci jedan delic izgubljenog srca.

S obzirom da su vrata moga doma bila zatvorena tolike godine,odlucio sam otici u hotel, ali pre toga zeleo sam svratiti u nekadasnju” Brezu”, kafanica u samom centru, lezala je na uscu te dve recice koje su se racvale i krasile moj zavicaj. Zavicaj je nesto od cega ne mozete pobeci i ma koliko se trudili da zatrete puteve koji vas vracaju ili podsecaju, mozete samo sresti zelju, “tu neodoljivu goscu”, koja vam zeli pokazati sve novine, koja vam zeli osveziti secanje da ponovo osetite kako vam srce uznemireno lupa, onako nestasno vam zeli izaci iz kosulje…

Uzeo sam casu crnog vina i mirno ispijao dok su se nenaviknute usne stezale. Cuo sam iza sebe tiha saputanja

- “Brankin sin se vratio, bogati”.

- Jes`, jes`

- Ma jes`on, vidi*o sam ga na groblju!

- Sta kazes!

Osecao sam poglede na sebi ali sam mirno nastavio da pusim i ispijam vino koje je ostavljalo ruzicasti obris na casi .Setio sam se Danice koju sam ostavio one davne ’77. To je devojka sa kojom sam trebao deliti zivot, a onda je ona rekla nesto sto nije smela i ja sam je zamrzeo, onako usput. Znate onako, kad se preplicu sreca i nesreca u jednom dahu i vec sledeceg momenta vas deli zivot. To su te stvari koje su se poigrale i samnom tako da sam samo otisao. Nikad joj nisam rekao, zasto! Ali sam osecao i znao da se volimo. Taj osecaj me drzao godinama mada sada nisam posve siguran, ah posle dvanaest godina tesko je reci.

Danica je bila devojka duge kose i prelepih tankih usana. Studirala je knjizevnost i zelela od zivota sve ono sto svaka mlada devojka zeli, srecnu mladost, skolovanje i svetlu buducnost. Njeni roditelji su joj sve to mogli priustiti. Poredeci nase zivote, njeni roditelji kao da su imali carobni stapic kojim su ostvarivali sve zelje.Cesto sam pomisljao da je na mene bacio natprirodnu silu, medjutim…

Kad smo mladi sve izgleda kao da sanjamo, mladalacki ideali ozive, nemamo bolne uspomene, ali posle dvanaest godina…
Boze! Kako je sve mirisalo na prolece, na prvi cvet ranih tresanja…

Put do moga doma je zarastao u travu a oko kuce su izrasle divlje ruze isprepletane korovom i travom. Neuredno i strkato sve me opijalo i teralo suze u oci, osecao sam samocu,onu beskrajnu zebnju, onu tisinu tako prepoznatljivu.

Na civiluku iza ulaznih vrata visile su mamine stvari, ostavljene onako za neki drugi put, kada budu zatrebale... Razmisljao sam a misli su tekle i tekle…

Zeleo sam pospremiti sve to, skloniti svu tu proslost iz doma, sesti na fotelju i uzivati u jutarnjem caju

.Uspeo sam izbaciti ustajalost i ponovo vratiti svezinu u svoj zivot.

Ustajalost?!

Toliko toga je stajalo u meni dok sam krisom posmatrao ljude iz kuce ,kako su zurno odlazili u prodavnicu i vracali se u svoje tihe domove. Pitao sam se sta rade toliko dugo u kuci, verovatno zbog toga sto ja nisam znao

Hodam.

Hodanje - Zastajanje.
Nemogucnost prolaska. Hodanje je podsticalo i ozivljavalo ideje, rojilo misli i stapalo u jedno veliko O.u jedan veliki krug cija se zapremina nije mogla izracunati.

Isao sam trotoarom u tiho predvecerje. Kisa je padala tog dana kao i predhodnog i mnogo dana ranije
.Umisljao sam da nebo place zajeno sa mnom. Sreo sa Danicu. Nosila je ogroman kisobran, spusten do glave. Pevusila je nesto sebi u bradu. Prepoznao sam je po kosi a mislio sam, a mislio sam da se promenila za sve ove godine. Pogledao sam duboko u njene oci i pronasao - ”okvir za prazan razgovor.” U dubini, u tom oku,l ezala su pitanja o tome ko je kriv. Nisam zeleo traziti odgovore na pitanja koja su vec zakasnila. Uzdahnuo sam i krenuo dalje. Hodajuci, razmisljao sam , sta bi se desilo kada bi se otvorio plocnik,gde bih propao? Trcao sam svom snagom ne osecajuci umor niti bol u nogama. Kisa me pratila, padala je intezivno. Nisam imao gde da se sakrijem, vec je bila noc. Oluci su lupali kao kakvi prateci vokali. Arija je tek pocinjala..

Vikao sasm! Rupa me progutala. Trcao sam dalje i trazio otvor, bilo ih je mnogo zar ne?

Bezao sam u tamu, bezao i bezao, vukuci crni oblak sa sobom, stajao mi je kao oreol iznad glave. U glavi mi je odzvanjala grmljavina ,mislio sam – mozda se to sad plocnici raspadaju, zatrpace me zivog. Plasio sam se takve smrti,i ako sam je kad kad prizeljkivao. Izbezumljenost me gonila sve dotle dok nisam osetio gusenje. Nesto me gusilo, stezalo vrat. Pomislio sam da sam vec mrtav.

Isuse, gubio sam se u naslaganim mislima, ishaluciniranim slikama i probudjenoj podsvesti koja je zelela sve to da vidi. A bio sam tako siguran da sam sreo Danicu nakon toliko godina. Shvatio sam da je to bila neodoljiva zudnja i zelja za novim susretom.
- Ma neka je i poslednji:,- razmisljao sam, - samo jos jednom , u ime svih ovih godina, u ime nase mladosti, u ime ljubavi, u ime cutanja i u ime zaveta koje smo dali jedno drugom, u ime bojazni i tezine postojanja, u ime vetra koji je nosio poruke i slagao ih u moje srce, u ime svih pesama posvecenih tebi,

Zeleo sam joj reci koliko puta posustanem, umoran od tisine koja mirise na nju, na svaki naredni dan, ali…uvek se vratim stihovima, loje mi je majka ostavila, onih poslednjih dana.. Na vec sada pomalo pozutelom papiru stajale su reci;

“Pati bez suza, zivi bez psovke

I budi mirno nesretan.

Taste su suze a jadikovke

Ublaziti nece gorki san.

Podaj se pijanom vetru zivota,

Neka te vije bilo kud,

Pusti k`o listak neka te mota

U ludi polet vihor lud

Leti k`o list, sto vir ga vije

za let si duso stvoren,

za zemlju, za pokoj nije cvet

sto nema korena.”{Tin Ujevic}