Lomača

 “Bio  jedan jastreb, koji mi je kljuvao noge. Cipele i carape

   je vec raskidao ,i sad je kljuvao i sama stopala.”…

Kad god mi se desi da vidim neko mesto na kojem bih bio bezbedan, gledao bih ga spolja. Nikad nisam bio unutra. To je tvoje mesto ali tebe tu nema. Moja majka nije prestajala da me pita zasto sam tuzan, a ja sam zeleo da joj kazem da nisam tuzan, naprotiv imao sam potrebu da joj objasnim, da je to pre bila neka vrsta srece, neka bolna izvesnost, da si je osetio,odjednom, I to bas u toj idiotskoj kuci. Ali kako da joj objasnim. Cak ni sada to ne bih mogao. Ima tu  neceg sramotnog.

Umesto odgovora nailazio sam na nova pitanja, npr.koliko je vremena proslo?

Ziveo sam sa Brankom sest punih godina i nismo mogli imati decu.a povrh svega toga zadnje dve godine smo retko i vodili ljubav, vreme nas je  lomilo i moja vojska bacala u sve one zabiti o kojima su pricali na vestima svako vece. I onda… Boze!.

Razmisljam i sledjeno secanje pocinje polako da se otapa, da  otvara svoje sanjive oci i otkriva slike koje nisu bile izgubljene, samo su spavale dubokim mutnim snom. U pocetku mi se cinilo da su slike stare deset godina. Otupeli osecaj za vreme cini nas sve opreznijim. Gledajuci sliku po sliku, svaka je govorila  – da, to sam ja bio! I tako jedna po jedna slika napusta stanje lepote i postaje deo zivota.

Taj vikend smo trebali da putujemo u Krusevac, kod Brankine tetke na rucak. Odmah nakon mog dolaska iz vojske ,bio sam pomalo zbunjen, jer je odnos izmedju Branke i mene visio onako u vazduhu. Seli smo u ‘Reno” i krenuli.Cutali smo veci deo puta a iza nas samo nezadovoljstvo:Nismo imali svoj stan, posao od danas do sutra. Ja sam svako odsustvo i slobodno vreme provodio sa ortacima koji takodje nisu imali posao. Branka me mrzela zbog toga. Nisam zeleo naneti joj zlo, ni njoj niti bilo kom drugom, zeleo sam samo ziveti mirno.

U Krusevcu smo se proveli kao nikada do ovih poslednjih godina, ponekad sam mislio da od mene i Branke nema nista, a onda poslednji trzaji zivota u tom nistavilu posle vojske, doveli su do toga da su se dogadjaji razvijali drugacijim ritmom. Jednog dana dok smo pili juternju kafu, Branka mi je saopstila dve vesti.
Prva je da cemo imati bebu a drugu vise nisam ni cuo od srece. Trcao sam Beogradom uzvikujuci u  sebi; -  To sam zeleo!

Poceli smo planirati svoje zivote i stambeno pitanje resavati preko rodbine, sve je mirisalo na cistocu, vojska je ubrzo izbledela iz glave kao kakva lagana odluka momka koji je znao sta zeli! Majka je posle dugo godina imala osmeh na licu, iako je I tada bilo pomalo crno i isibano vremenom jer su oceve kandze dugo bile zarivene duboko pod njenom kozom ili bolje reci nasom. Jedne veceri mi je rekla da je zivot i pored toga sto je surov ipak lep i da kada bi se ponovo rodila zelela bi biti ptica, koja bi uvek mogla odleteti i pobeci svom neprijatelju u neko novo gnezdo, dalje… Secam se, kada je jednog dana dosla u Beograd, vozili smo se autobusom ,pricao sam joj i pokazivao grad (bio je to prvi put da putujemo zajedno u velikom gradu, zeleo sam joj pokazati sve sto se golim okom moglo videti).Pamtim taj pogled uprt u krilo,govorila je o nebitnim stvarima a ja sam gledao te plavicaste kapke I suze su me gusile unutra.Toliko nevinosti I neizivljenosti u tim ocima,svasta mi je promicalo kroz glavu, zeleo sam da nikad ne izadjemo iz tog autobusa…

Branka je uvek govorila da i ptice umeju plakati, tako je Bog kukavicu osudio na vecnu tugu. Legenda kaze da je jos kao mala ostala bez roditelja i da je kukala za njima svakodnevno, stoga je bog odlucio da ce ona svako jutro pre izlaska sunca kukati nad bolom i samocom.
 Ja sam cutao jer sam i ja poznavao jednog jastreba i molio se nocima da ne budem kao on.

Branka je uvek u ocima nosila setu koja bi u sagovorniku budila zelju za slusanjem. Ceo zivot se borila sa zivotnim tezama, ponekad bih pomislio da je beskrajno nesrecna i  zbog toga sam je voleo jos vise. Plasila se i kako kaze, strepela celog zivota, nervirala je cinjenica da su nam zivoti svima isti. Moja majka joj je cesto govorila da je to sudbina.

Sudbina!  Te jalove ljudske sudbine u koje smo upadali, a svako od nas je imao nekog u zivotu, ostavljenog, koji nas je kao senka pratio kroz zivot. I uvek smo patili zbog te senke pokusavajuci da gradimo nase zivote onako kako su to zivotna pravila nalagala nadajuci se da taj neko ne misli na nas i tako zivot provodimo u strepnji da cemo biti ostavljeni ili pak iznevereni nekakvom senkom koju smo uvek videli, koja je tako glasno disala izmedju nas. To je  znacilo zivot dok smo mi bili “obuzeti drugim stvarima”.

Branka se jedne noci probudila okupana u znoju. Sanjala je buku  ogromnih crkvenih  zvona, plac i jadikovke i ogromnu lomacu u kojoj je gorelo njeno srce. Plasila se za bebu koja se trzala u stomaku i obavestavala nas da jedva ceka da nas vidi.
Boze, zasto smo ponekad bili tako nesrecni? Branku sam dozivljavao kao najvecu  bajku satkanu od hiljadu prica koje su odjekivale duboko u meni.

Cesto bi mi govorila da previse patim za svojom majkom i njenom sudbinom. Toliko ljudi je izgubilo roditelje i opet u nekom delu svog srca pronalaze ono parce snage, one zivotinjske na koju smo primorani  i od koje svi strepimo, one snage koja nam govori gde!?  To je ona majcinska ljubav koja spava i u meni, ljubav koju i moje dete oseca,  duboko dole u mojoj utrobi, ponekad je cujem kako se smeje, zasticena i nema, samo svoja i moja i kako me moli ponekad da zauvek zeli ostati tako srecna..

Posmatrao sam je dok je lezala i pricala o nekim beznacajnim stvarima, izgledala je nevina.  Korio sam sebe zasto sam je ponekad toliko mrzeo, zivot mi se kad kad gubio u jednom danu, znala je srusiti sve sto smo gradili tolike godine. A onda bih plakao krisom , nocu, pokrivao bih lice dlanovima i jecao dugo. Zalio sam svoj zivot a onda… Odjednom, kada bih je ugledao tako sklupcanu u dnevnoj sobi,z nao sam da je volim. Crni kolutovi oko ociju, govorili su da nije spavala nocima muceci sebe pitanjima o naglim promenama mojih raspolozenja.

Znao sam sta mi je Branka krila sve ovo vreme, sta je to sto je gusilo i stezalo, sto nije znalo izaci iz nje .Branka me prestala voleti.

Da. To je istina.

To je druga vest koju nisam zeleo cuti, a ona nije smela reci.

Sve ove godine sprale su i one cestice ljubavi sa povrsine, hteo sam odustati, otici toliko puta ali… Život me jednostavno drzao tu. Mati bi zasigurno rekla da je sudbina i da moram izdrzati, da je tako moralo biti.
A ja sam znao da su se ljudi plasili jednog jastreba a da je gomila njih nosila nesrecu. Znao sam to jer sam se poceo osecati kao jedan od njih.

                                                                       Vesna Lačkovic