Glad

Oktobar 2002.                                 

Mozda sam i zeleo proci kroz sve to, mozda sam zeleo i ostati.

Mozda sam i zeleo pokusati…

Ne znam, treperilo mi je sve pred ocima, ljubicaste tacke pravile su cudo. Osecao sam glad. Ustao sam i zavrnuo slavinu do kraja.Nerviralo me to uzastopno kapanje vode i stvaranje onog jadnog tak-tak…Padalo je ravno u moj zeludac u kome se komesalo i njihalo, pojacavajuci i jacajuci glad. Zeleo sam istrgnuti tu misao iz glave, toliko bucnu i zivotinjski prozdranu.

Sedeo sam i cekao da prodje..

Necujno pucketanje i cvilenje, odjekivalo je u meni i pored svesti da ga samo ja cujem, jezio sam se od stida. U kuci nije bilo nikoga sem mene, stvari i dosade.

Razgovarao bih sa stolicom! Mozda se upravo nje i stidim. Voleo bih da sam stvar,jer tada ne bih osecao glad i ne bih morao da jedem i da pratim ljudske principe. Bio bih samo jedna pametna stolica, na kojoj bi se neko odmarao satima i ne pomislivsi  – Kako se oseca ta stolica?

Ja bih mudro cutao i uzivao, ponekad i trpeo ali uglavnom bih slusao. A onda kada bi neki grmalj seo i poceo da me maltretira, da, da i to se desava. Da me baca iz jednog ugla u drugi, da letim u vazduhu kao obicna stvar, da me polomi i odbaci. Tek tada bi zviznuo, osetio. Srce bi me bolelo, ali ne bih umro. Ziveo bih u svakom rastrzanom delu u svakom parcetu drveta. Ali, bio bih pametan i nem, bespomocan i zavisan od tog nekog koji me stvorio i na kraju razbio.
Mozda cu izgoreti!

Ma ne! On me ne moze unistiti. Ako me zalozi u vatru cutacu,jer on nikad nece shvatiti da sam pametniji i vredniji od njega. Uvek cu postojati,  a pored toga zagrejacu ga. Utoplicu mu dom i porodicu.Opet ce biti srece!  Deca ce mi se radovati i trckarati oko pecnice dok cu ih ja zadovoljno posmatrati i biti deo njih.

Opet cu cutati, uzivati, ponekad, trpeti kada se priblizi ruka koja zeli  razgaliti vatru, ali uglavnom cu slusati na zgaristu, predstavljajuci ugarak postojanosti.
A on ,unistitelj, kad nestane, jednog dana, nestace zauvek.
Osetice nekakvu bol i sistanje u stomaku, cinice mu se,da ljubicaste tacke prave cudo pred ocima,
da glad razjeda dusu i ne sluteci sta ga ceka…

                                                                             Vesna Lačkovic