Dok gledam u Dunav

Dok sa prozora posmatram Dunav
u sekundi gorim, a minut me gasi...
Vetar raznosi urlik lešinara...
Osećam da gospodarim...

Hajde da pričamo o tome,
da gledamo i ćutimo snažno...
Da letimo važno,
onako kao u pesmi,
kad reči nas nose svuda,
kad svaki zarez zaboli.

Tog julskog jutra,
kada zamiriše doručak
i venac crvenih paprika iznad vrata
označi,
da živimo tu potpuno sami...
Gde je nebo naše...

Probudiću se i pogledati u Dunav.
U daljini neću videti sve što vidim,
bodljikavo nebo,
ni oblak što plače...
Biće to korak
sa mislima o tebi.

Vesna Lačković